Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Непогрешиво мерило свега

 

Сва историја рода људског сведочи: у свима човечанским световима Богочовек Господ Христос је једино непогрешиво мерило свега Божјег и човечјег. Α преко Њега и због Њега и сва Свега Тројица. Богочовек је провера свих људских бића и свих духовних бића. Ко то признаје, прима, верује, од Бога је; а ко то не признаје, не прима, не верује, од ђавола је, од Антихриста је.[1] Тек од Богочовека Господа Христа ми људи знамо шта је Бог и ко је Бог, и шта је човек и ко је човек. Ту нам тајну открива и казује Богочовек Господ Христос Духом Својим Светим.

У ствари, од силаска Духа Светога на дан свете Педесетнице и Његове непрекидне животворне и црквотворне делатности у Богочовечанском телу Цркве кроза сво време и кроза сву вечност, људима је најочигледније показан Дух Божји, шта је и какав је. И на тај начин дата им могућност и мерило за правилно сналажење у свету духовног. Од свете Педесетнице ми знамо шта је Дух Божји. Знајући то, ми у исто време знамо и шта није Дух Божји: све што није као Он, што не личи на Њега већ има супротне особине, тај дух није од Бога. Јер Дух Божји, Дух Свети сав је у сведочењу да је Исус — Син Божји, Бог и Господ, Спаситељ света. Сва Његова спасоносна делатност у свету своди се на свеистинито сведочанство: Исус је Богочовек. Дух Свети то најубедљивије сведочи свима Својим пројавама, делима, чудесима, знамењима, благодатним силама. И то у Цркви преко духоносних људи. Нарочито преко светости њиховог живота.

Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пребивалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава посебна наука. Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове”.[2] И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено н дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања — чула, чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла.[3]

То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком”, духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: Љубљени, не верујте свакоме духу него кушајте духове —δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= пробајте духове) јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше на свет.[4] — Благодатно-врлинским подвизима извежбана чула, и она унутрашња и она спољашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τά αισθητήρια се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских врлина, као што су: молитва, пост, смиреност, љубав и остале свете врлине. Неизвежбана, необлагодаћена, неоврлињена чула лако заведу и саблазне и упропасте лажни пророци и учитељи.

У ствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који верују, признају, исповедају да је Исус — оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не верују, не признају, не исповедају. Ђаволова философија је сва у овоме: не признати Бога у свету; не признавати Његово присуство у свету; не признавати Његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: Нема Бога ни у свету ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у њему; човек је биће у коме нема ни Бога, нити ишта Божјег, бесмртног, вечног; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и скоро се ни по чему не разликује од животиња. Зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци и природна сабраћа.

Таква је у ствари и философија Антихриста, који по сваку цену xoћe да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно исказује ту истину. По овоме познајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. Α сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је Антихристов. за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету.[5] — „Сваки дух”: дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, свака философија, свака култура, свака наука, која не признаје да је Исус — Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, води порекло од Антихриста, антихристовска је. Α таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету. Зато свети Тајновидац н вели за Антихриста: „и сада је у свету”. Исто тако, сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову — тело Xpистовo, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. У ствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. И човек је у овом свету да реши један проблем = свепроблем: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. На крају свих крајева: он je или христољубац или христоборац; или христопоклоник или христохулитељ. Ова је истина нарочито јасна када човек погледа и себе сагледа са ивице гроба.

Тек од Богочовека и Богочовеком истински знамо шта је Бог шта човек; шта је свет шта надсвет; шта је истина шта лаж; шта је добро шта зло; шта је врлина шта грех; шта је живот шта смрт; шта је рај шта пакао; шта Бог шта ђаво. И то све знамо препорођујући се, освећујући се, охристовљујући се у Цркви Богочовековој Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Благовест је христољубљеног Благовесника: “Сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша победа која победи свет. Ко је који свет побеђује осим онога који верује да је Исус — Син Божји?[6]— Свет као роб греха, смрти и ђавола, као „држава ђавола”, као ,држава смрти”,[7] и јесте нешто противбожје, нешто што стално ратује против Бога. Нема сумње, савез греха ,смрти и ђавола је страшна сила. јача од свега људског: јача од сваког човека посебно, и од свих људи укупно. У нашем човечанском свету само се Богочовек Христос показао јачи од овог трајног савеза, јер је само Он разорио “државу смрти”, сатро ђавола, уништио грех. Ту свепобедну богочовечанску силу Он и даје свакоме који верује у Њега као Бога и Спаситеља, те побеђује „државу смрти”, греха и ђавола: свет. Тако је у ствари само хришћанин једини прави победник у свету. Јер побеђује највећег непријатеља рода људског, троглавог непријатеља: грех, смрт и ђавола. Без Господа Исуса и Његових следбеника овај свет би био и занавек остао — „држава смрти”, у којој влада најљудождерскија диктатура греха, смрти и ђавола. Α овај свет то и јесте за све који ме верују у Христа, као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља рода људског. Свеистинита је благовест христољубљеног Благовесника: “Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и Духом, не само водом него водом и крвљу; и Дух је који сведочи, јер Дух је истина”.[8] Да, иако човек, Господ Исус посведочује водом, крвљу и Духом да је Син Божји. Уједно човек и Син Божји. Он је ујединио у Себи најглавније на небу са најглавнијим на земљи: Духа Истине са водом и крвљу. И тако је постао Спаситељ: небеским је осветио земаљско, Божјим — људско; и на тај начин спасао род људски од греха, смрти и ђавола. Вода је најраспрострањенија стихија у свету; осветивши њу, Спас је осветио најглавнију стихију тела људског; показавши њу непокварљивом, кад се освети Духом Светим у име Његово, показао је тиме да то важи и за тело људско. Крв је символ живота, и сама сила живота; сматра се да је у крви и сама душа. Поставши човек, то јест крв и тело, Спас је осветио ту главну стихију живота, учинио је крвљу Божјом, крвљу Господњом, нарочито у светој тајни Евхаристије, и тако показао да је и тело „за Господа”,[9] за бесмртност за живот вечни. Α када се узнео са Својим светим васкрслим телом на небо да вечито буде с десне стране Оца славе, Он је то коначно посведочио и остварио. Све је то Господ Христос учинио Духом Својим, Духом Светим, Духом Истине. Њиме Он то непрестано посведочава у животу Цркве, јер је Дух Свети — душа Цркве.

Истина је над истинама: Дух Свети је носилац главног сведочанства ο Исусу као Сину Божјем и Спаситељем, јер Он непрестано, кроза све векове, спасава у Цркви све који верују у Господа Христа. Он, Дух Истине, открива нам, посведочава нам сву истину ο Исусу — Богочовеку и Спаситељу. Да је Дух Свети — Дух Истине, и caмa Истина, и сам Бог и Господ животворни, показује Својом осветитељском силом: освећује мртву стихију воде и чини је некварљивом; и у светој Евхаристији претвара вино у крв Господа Христа. Α камоли да неће, или не може, осветити човека — живу душу, боголико створење.

Ο Исусу = Истини сведочи сама Истина: Дух Свети. Јер су и Друго и Треће Лице Пресвете Тројице подједнако Истина, једна и иста вечна Истина, оличена у два вечна Лица Божанска. Та истина и чини истинитима сва сведочанства сведока Исусових на земљи, јер се она сва и састоје „у показивању Духа и силе — έν αποδείξει Πνεύματος και δvνάμεwς (= у обелодањивању Духа и силе”).[10] Стога духоносни апостоли изјављују: Ми смо његови (тј. Исусови) сведоци и Дух Свети кога Бог даде онима који се Њему покоравају.[11] „Сам Дух сведочи нашем духу”.[12]

У Богочовечанском домостроју спасења све се своди на Пресвету Тројицу: Ода, Сина и Светога Духа. Богомудри апостол благовести: „Троје је што сведочи на небу: Отац, Логос и Свети Дух: и ови тројица су једно”.[13] — Ето васцеле истине ο Тројичном Божанству, иако разумски недокучиве, али емпириски дате. Божанска стварност је безгранично и дубља и шира и виша од свих људских способности мишљења, сазнања и осећања. То је и природно, кад је и сама вештаствена стварност овог земаљског, материјалног света несхватљиво шира и дубља и пространија од људског сазнања. Сам живот, иако најнепосреднија стварност коју ми жива људска бића доживљујемо, много је и шири и дубљи и виши од људске логике и разума, мада је то наша најнепосреднија и најстварнија стварност. Од огромног, свестварног океана живота тек нешто — нешто залази у људске сићушне капиларе сазнања. Α сам океан се прелива и разлива кроз ко зна какве бескрајности и бесконачности. Ово у највећој мери важи за живот и божанске стварности Пресветог Тројичног Божанства. Ο томе знамо колико нам је конкретно, емпирски дано. Α дано нам је врло много оваплоћењем Бога Логоса и непрекидним живљењем Духа Светога у Богочовечанском телу Цркве. Дано нам је од Тросунчаног Божанства све што треба ο Њему да знамо, и од Њега да имамо, како бисмо своје људско биће спасли гpexa, смрти и ђавола, и кроз свете тајне и свете врлине одвели га богочовечанском савршенству: охристовљењу, одуховљењу, обожењу; једном речју: отројичењу. Да је Бог Троличностно, триипостасно Биће, то је стварност коју људи непрестано доживљавају у Цркви, јер непрестано живе од Оца кроз Сина у Духу Светом. Та је истина свестрано у Богочовеку откривена, а у Цркви потпуно остварена. Ο томе сведочи сав благодатни, али увек стварни живот Цркве. И то сведочи материјалним, опипљивим, очигледним чињеницама, које су земаљски стварне и логички неоспориве. Ο њима благовести свети Благовесник: “И троје је што сведочи на земљи: дух и вода и крв; и троје је у једно”.[14] То је троје постало савршено једно најпре у Богочовеку: Бог, вечни Дух, постао је човек, сјединио се са телом и крвљу; и показао да је прави човек, савршен човек само у потпуном сједињењу са Богом. То је Господ Христос не само за Себе био, него ради васцелог рода људског: претворивши Себе у Цркву, Он је дао свима људима све потребне силе помоћу којих могу, ако хоће, да себе постепено преображавају у савршена људска бића живећи Богочовеком и у Богочовеку, нарочито у светој тајни Причешћа. Јер свето Причешће и није друго до света тајна у којој се Бог очигледно и стварно оваплоћује у човека. На тај начин човек добија најстварније и најубедљивије сведочанство: да је човек — прави човек једино кроз сједињење са Богом, кроз живљење у Богу, кроз стално оваплоћавање у себи светих, божанских, благодатних сила Божјих.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Јн. 4, 1—3.

[2] 1 Кор. 12, 10.

[3] Јевр. 5, 14.

[4] 1 Јн. 4, 1

[5] 1 Јн. 4, 2—3.

[6] 1 Јн. 5, 4—5.

[7] Јевр. 2, 14.

[8] 1 Јн. 5, 6.

[9] 1 Кор. 6, 13

[10] 1 Кор. 2, 4.

[11] Д. А. 5, 32.

[12] Рм. 8, 16.

[13] 1 Јн. 5, 7.

[14] 1 Јн. 5, 8.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома