НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Најсавршенија христодикеја

 

Светом Педесетницом, силаском Духа Светога у Богочовечанско тело Цркве, и остајањем заувек у њему, омогућена је, остварена је, дата је најсавршенија христодикеја. Тиме је по прв пут у историји рода људског дата и најсавршенија теодикеја, и најсавршенија антроподикеја, и у њима најсавршенија космодикеја. Све је то од почетка до краја у Богочовечанском домостроју спасења: и савршени Бог и савршени човек = Богочовек Господ Исус Христос. Α у Богочовеку и сама радионица спасења: Црква, тело Христово, тело свеблагодатно, свеживотворно, свемоћно, бесмртно, боговечно.

У Богочовеку = Цркви су све тајне свих светова: и тајна Бога, и тајна човека, и тајна целокупне творевине. Човек оправдан Богом, Бог оправдан човеком. И један и други оправдани Духом Светим: објашњени, облаговешћени; и Бог и човек изузетне благовести. Α свеблаговест — Богочовек — Црква: и у Њему и кроз Њега и ради Њега, дат нама, Дух Свети.[1] Савршени човек, прави човек је Богочовек Христос. Стога је у Њему једина логична и стварна антроподикеја: јер у Њему је остварен и дат савршени човек, човек без греха, сав — Вечна Правда, сав — Вечна Љубав, сав — Вечни Живот.[2] И тог савршеног човека ми, сутелесници Христови,[3] доживљујемо као себе у Богочовечанском телу Цркве, растући Њиме кроз свете тајне и свете врлине.[4] Α све то бива у Духу Светом и Духом Светим, којим Црква живи и дела.[5]

Све то и јесте благовест духоносног и христоносног апостола: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу.[6] Сав Богочавечански домострој спасења има своју христодикеју у Духу Светом, у васцелој Његовој божанској делатности у Цркви. Духом Светим оправдан је целокупни Богочовечански домострој cпасењa, дат и остварен и оствариван Богочовеком Христом.

Света Педесетница: у њој сва благовест ο Цркви. Духом Светим paђa се Црква = тело Христово на дан Свете Педесетнице, као што се тело Христово Цркве рађа на Божић од Духа Светог и Свете Дјеве Марије. Посреди је двоједна благовест ο Цркви као телу Христовом. Духом Светим силно је посведочено, и непрестано се посведочује, васкрсење Христово, а са њим и за њим и све Богочовеково пре Васкрсења и по Васкрсењу: сав Христос, сва Црква Његова.[7] Духом Светим Богочовек казује Себе васцелог, изграђуje Богочовечанско тело Цркве Своје, и води кроза њ крвоток богочовечанских сила Својих. Живљењем Својим у Богочовечанском телу Цркве, Дух Свети посведочава божански свеистинито и свеубедљиво: да је Богочовек Својим Богочовечанским домостројем спасења оправдао Бога пред човеком и оправдао човека пред Богом.

Шта је највећа вредност — Свевредност; шта најдрагоценије благо — Свеблаго у нашем земаљском свету и у свима световима у којима се креће људска мисао и људско биће? Несумњиво Богочовек Господ Христос = Његово Богочовечанско тело: Црква. И у њој: све богочовечанске истине, све богочовечанске светиње, сви Богочовечански дарови, Богочовечанско Еванђеље, богочовечанска вера, богочовечанска љубав, све богочовечанске свете тајне, све богочовечанске свете врлине, свети богочовечански живот, света богочовечанска бесмртност, света богочовечанска вечност, света богочовечанска богочовечност. И кроза све то и у свему томе: Тросунчани Бог и Господ = Пресвета Тројица: Отац, Син и Дух Свети. То стећи, то имати, то сачувати, тиме живети, тиме бесмртовати, тиме вечновати — и сачињава многоструки подвиг човекова спасења, охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења.

Отуда благовест и заповест светог апостола Павла светом апостолу Тимотеју, и преко њега свима хришћанима: ,Добри аманет — поверено благо = предање, сачувај Духом Светим који живи у нама“.[8]

Шта је аманет, предано благо, предање, врховна Свевредност? Пре свега и изнад свега: сам Господ Христос — Богочовек и Спаситељ. И са Њим, и у Њему, и од Њега васцело Еванђеље Његово, препуно Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота, и свих богочовечанских вредности и богочовечанских вечних стварности. Једном речју: предање, врховна свевредност јесте Црква: Богочовечанско тело Христово, и Он — глава њена.

Аманет? = спасење људи, и богочовечанска средства спасења и обожења: благодат светих тајни и светих врлина, на челу са светом вером и светим крштењем.[9] Α спасење, а oбoжeњe? Победа над смрћу и сваким грехом и сваким ђаволом, и бесмртно живљење васкрслим Господом у Богочовечанском телу Цркве Његове. Богочовечански аманет је бесмртан и вечан: прати сваког хришћанина у целокупном постојању његовом: од земаљског живота у времену, па кроз сву вечност.[10]

Духом Светим, који је Дух Богочовека Христа,[11] чува се све што је Богочовеково, а најпре сам Богочовек, који је Црква. Α Дух Свети постаје наш, сједињује се са нашим духом преко светих тајни и светих врлина и васкрсава нас из свих смрти када ревнујемо у христочежњивом живљењу.

Свети Златоуст благовести: Шта је предање? Вера, проповед. И свети апостол чини све да би се то предање, то свескупоцено благо сачувало у целости, неизмењено и не упропашћено…[12] „Добри аманет сачувај“. Како? „Духом Светим који живи у нама“. Људска душа и људска моћ нису у стању да сами по себи сачувају таква блага каква су нам поверена. Зашто? Зато што је око нас много разбојника, густа помрачина, ђаво стоји и плете замке, и ми не знамо у који ћe час, у које време он напасти на нас. Како можемо ми сачувати та блага? Духом Светим, тојест ако будемо имали у себи Духа Светога. Α Он ће бити присутан у нама, ако ми не одбацимо благодат Његову. Он је тврђава наша, Он — прибежиште. Ако Он живи у нама и сам нас чува, нашто онда поуке? На то, да Га задржавамо у себи, да Га чувамо, и не одгонимо од себе рђавим делима.[13]

Блажени Теофилакт богомудрује: „сачувај аманет Духом Светим“ значи: сачувај оно што ти је заповеђено односно вере, и односно живота по вери. Како сачувати? Не људском силом, него Духом Светим који обитава у нама кроз крштење. Ако ми држимо Њега у себи и не одгонимо Га својим нехатом и рђавошћу, то ће и Он сачувати у нама све што имамо од Бога. Дакле: постарај се сачувати Духа Светога, и Он ћe сачувати у теби оно што ти је предано, у аманет остављено.[14]

Грех је безумље душе, лудило душе; он својим саблажњивим жељама и заводљивим сластима залуди човека, и он хита из порока у порок, грешећи и небу и земљи, и себи и ближњима, и на тај начин убијајући и себе и ближње.[15] Α човек је створен боголиким, да би боголиком мудрошћу живео божански мудро и разумно. Но грех? Сваки грех је по природи ђаволик, и на сваком греху ђаво потајно одсликава себе, те тако сваки грех увек носи лик ђавола у себи. И грехољубив човек неминовно постаје убитачно ђаволик. Α сваки грех, обезумљујући боголики ум човеков, чини те човек и живи ђавољим животом, срљајући из греха у грех.

У грeховном безумљу свом човек измишља себи многобројне богове и постаје незнабожни многобожац, проглашавајући за богове: људе, животиње, стихије, демоне, страсти, сласти, идеје, науку, културу, цивилизацију…

Чим је у питању душа људска — пред нама се пружа безобални океан језиве и божанствене бесконачности. Α кад је у питању грех, ту се мајушно људско сазнање претвара у грч од несагледности и његове тајне и силе. Душа људска, самим својим постојањем, стално се прелива преко свих граница нашег видљивог света, и тоне у оностране бескрајности. Но исто тако и грех. И једно и друго као да нису од овога света већ од онога. И стварно тако и јесте: душа је од Бога, грех од ђавола. Када се душа преда Богу, и живи по његовим законима, онда се живог њен постепено претвара у рај. Α када се душа пода греху, њен се живот постепено претвара у пакао. То нам речито показују христоносни светитељи и непокајани грешници.

Грех је једина неприродност у природи и човека и космоса. Туђинац, странац, уљез, злочинац, мучитељ, убица, — ето, то је грех у свакоме од нас. Али, по разорности својој, грех је у суштини ђаво. По ненадмашној дефиницији ненадмашног благовесника, Светог Јована Златоуста: „Грех је ђаво“. Ето, у томе је сва тајна греха, и сва сила греха, и сав ужас греха, и сав пакао греха. Нема ђавола без греха, ни греха без ђавола. И у најмањем греху крије се ђаво. Свакако мали, али ипак ђаво. Α ђаво не зна за милост према човеку. Када гpex сазри, рађа смрт. Ето коначне страшилности греха: смрт. Искуство рода људског потврђује: грех и смрт су личне ђаволове силе. Помоћу њих ђаво држи грехољубиве људе у свом одвратном загрљају. Докле? Док се не покају.

У нашем земаљском свету огромна је „тајна безакоња“, тајна греха, тајна зла. Насупрот тајни добра, које усидрено у савести човека, увек је својим животним нервом везано за извор свакога добра — Бога. И то Бога и Господа Исуса Христа. Њиме се храни, одржава себе у животу и у својој бесмртности. Као Бог свакога добра Он је и дошао у наш земаљски свет да нам да лек за сваки грех, за свако зло, јер нема зла изван греха. Као Једини Човекољубац Он нам је дао не само лек већ свелек, који непогрешиво исцељује сваки грех у људској природи. Α тај свелек јесте покајање. Одбаци ли човек тај једини лек, једини свелек, људско се биће неминовно отискује у демонизам, у сатанизам, у само бесмртно царство зла: пакао.

Кроз грех човек се свађа са Богом, ратује са Њиме, непријатељује. Као главна ђавоља сила, грех не подноси ни Бога, нити ишта Божије. Зато, настани ли се у души човековој, он постепено убија у њој свако добро: најпре веру, па молитву, па љубав, па пост, па милостивост. Грехољубљем својим човек постепено врши самоубиство. Нема страшнијег убице од греха. Он је у ствари човеков свеубица. Зато је главна брига пробуђеног човека: убити грех у себи, и преко њега и самог ђавола, који нас и убија грехом. Но како убити грех, како убити ђавола? То може учинити само Богочовек. Господ Христос, који је ради тога и постао човек. И Он то чини нашом вером у Њега, нашом љубављу за Њега, нашим покајањем пред Њим, нашом молитвом к Њему. Животни пут човеков, још на земљи, протеже се од пакла до раја, од ђавола до Бога. У томе је човекова бесмртност и вечност. Непокајани грех још овде на земљи постаје за човека неподношљива мука: пакао, и његов безброј. Гњев — један пакао, гордост — други, завист — трећи, среброљубље, похота, злоба — пакао, пакао, пакао. Јер у сваком греху таји се по ђаво, и у њему по пакао. То увек бива када човековом душом овлада грех, ма који грех. Спасење душе од тих паклених мука је једно, само једно: вером и покајањем својим увести у душу своју чудесног и свемилостивог Господа Христа, који и разлије по души вечни рајски мир и бесмртну радост. Тако човек једино и нађе себе правог, себе боголиког, себе бесмртног, себе вечног.

Само Еванђеље Богочовека Христа зна у потпуности тајну греха, природу греха, и све што он крије у себи. Еванђелски Блудни син је савршени пример покајаног грешника. Кроз његову слободну вољу у његовом животу учествује и земља и небо, и ђаво и Бог, и рај и пакао. Грех постепено осиромаши човека од свега Божијег што је у њему; паралише у њему све што је божанско и богочежњиво, док га најзад не баци у смрдљиви загрљај ђаволу. И он тада чува свиње свога газде — ђавола. Α свиње су страсти, увек гладне и ненасите. И такав живот није ништа друго до лудило, вансебност, распамећеност. Јер у потресној причи Господ рече за Блуднога сина: „А кад дође к себи“. Како? Покајањем. Да, човек грехом лудује. Сваки грех, па и онај најмањи, увек је лудило душе, вансебност душе. Покајањем човек се опамећује, долази к себи. И дошавши к себи, одмах вапије ка Богу, трчи к Њему, виче ка небу: „Оче, сагреших небу и теби“. Α Отац небески? Увек безмерно човекољубив, угледавши сина где покајнички хита к Њему — сажали се, потрча, загрли га и целива. И нареди небеским слугама својим, светим Анђелима: Изнесите најлепшу. хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити.[16] Тако бива са сваким, и ради сваког, покајаног грешника: гозба на небу свечовекољубивог Господа Бога и свих светих Анђела с Њим. Покајање одводи покајаног грешника у загрљај Богу, и вечно царство љубави нашег Небеског Оца. Непокајани пак грех paђa у души човековој пакао, да га затим сурва у вечни ђаволов пакао.

И све то тако до Христа Спаса. Сагледајући све то, богомудри апостол као да чини исповест у име рода људског незнабожног и многобожног и изјављује: „И ми бесмо негда безумни — ανόητοι — и непокорни, и преварени, служећи различним жељама и сластима, живећи у злоћи и зависти, мрски будући и мрзећи један на другога“.[17]

Са Господом и Богом Спаситељем нашим све се мења: по бескрајном човекољубљу Свом и неизмерној милости Својој Он нас спасе бањом препорода путем обновљења Духом Светим, кога обилно изли на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашег, да би, оправдани благодаћу Његовом, постали наследници живота вечнога.[18]

Богочовечански домострој спасења спасава нас благодаћу светих тајни и светих врлина, почев од свете тајне крштења, па кроз остале свете тајне, и почев од свете првоврлине — вере, па кроз остале свете врлине. Тако се врши васцели препород човекова бића, и потпуно обновљење људске личности. Дух Свети је срце сваке свете тајне и сваке свете врлине. Њиме се кроз Цркву у роду људском и остварује Богочовечански домострој спасења. Α Он се богато изли на Цркву, на Богочовечанско тело Христово, ради и због Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Дух Свети, и Његово свеобухватно перихорисно (περιχαρηόις) учешће у спасењу сваког члана Цркве, опосредовани су Господом Исусом Христом, Спаситељем нашим, и Његовим Богочовечанским домостројем спасења.[19] Без тога — нема нам Духа Светога; без тога нема нам ни Свете Тројице, јер је учешће Свете Тројице у Богочовечанском домостроју спасења = у Цркви, опосредовано оваплоћеним Богом Логосом. Нема сумње, спасење наше бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом, — и то бива Спаситељем нашим Господом Христом, због Њега и ради Њега. Зато је Он — Свечовекољубиви — једино име и једино биће под небом којим се ми људи спасавамо од људождерске тројице: греха, смрти и ђавола, и стичемо живот Вечни кроз Истину Вечну која је Богочовек Господ Исус Христос.[20] Свеистинита је светоотачка благовест: Господ Христос нам је посредник и виновник свих добара.[21]

Свети Златоуст благовести: Авај, ми смо тако дубоко били огрезли у злу, да нисмо били у стању очистити себе, већ нам је био потребан препород, тојест истински ново биће. Као што разваљени дом нико не подупире, већ га руши до темеља, и онда изнова зида и саграђује, тако је поступио и Спаситељ: није нас делимично исправио, него нас изнова пресаздао. То значе речи: „путем обновљења Духом Светим“. Он нас је потпуно начинио новима. На који начин? Духом Светим.[22]

Богочовеком Господом Христом дат је роду људском најсавршенији и најчовекољубивији домострој спасења и обожења: Црква. Све човеково спасава се и обожује се, охристовљује се, обогочовечује се, отројичује се, усавршује се до „у човека савршена, у меру раста висине Христове“,[23]кроз блaгодатно — врлинско сједињење човека са Богом. У том Богочовечанском домостроју спасења = обожења учествује Богочовеком и због Богочовека сва Света Тројица. Учествује и дејствује кроз све божанствене силе, које су потребне људима за њихову побожност и вечни живот у обадва света.[24] Το Богочовек Господ Христос нарочито чини „раздељивањем Духа Светога по својој вољи“.[25] Нема сумње, за нас земнородне најглавније биће у свима нашим световима јесте Богочовек Господ Христос; и преко Њега Света Тројица, која Црквом остварује сав Богочовечански домострој спасења. При томе, Црква нам се Њиме и ради њега даје на сву вечност.

Блажени Теодорит благовести: У Новом Завету чинио је чудеса не само Господ него су их чинили и божанствени ученици Његови, и наследници њихови. Нови Завет блиста и духовним даровима. Јер у Старом Завету једино су пророци имали духовне дарове, а сада се сви верници удостојавају ове благодати. То и значе речи: „раздељивањем Духа Светога по својој вољи“.[26]

У Цркви кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо не само „сутелесници“ Богочовека Господа Христа него и заједничари Духа Светога,[27] и тиме „заједничари Божје природе — θείας κοινωνοί φύσεω“ (учесници у Божјој природи): обожујемо се, обогочовечујемо се, одуховљујемо се, отројичујемо се. Јер, на крају свих крајева, у нашем Богочовечанском подвигу спасења све и сва припада Светој Тројици кроз Богочовека Христа у Духу Светом.

Због свега тога: велике муке заслужује непокајани грешник који упорним грехољубљем својим тако чудесног Спаситеља погази и Духа благодати наружи.[28] Упорнo пак непокајано грехољубље у ствари је ђавољубље. Јер живећи у гресима, и љубећи грехе и сласти греховне, човек је у загрљају првобитног проналазача греха и зла — ђавола. Α његово је царство — царство греха, царство зла, царство ужаса — пакао, који почиње на земљи упорним и непокајаним грехољубљем човековим, и продужује се кроз сву ђавољу вечност. Α ђавоља вечност је у добровољном непрекидном богоборству и противљењу свему Божјем у световима видљивим и невидљивим.

Једна иста Истина важи и за Анђеле на небу и за л3уде на земљи, једна иста Правда, једна иста Љубав, једно исто Добро, један исти Бог и Господ, једно исто Еванђеље. То је небоземни закон. Ми га на земљи имамо од Богочовека Господа Христа и од Духа Светога; имамо и знамо. Од Господа Христа имамо, а од Духа Светога знамо. Нарочито: од Духа Светог у потпуности знамо, и силом Његовом извршујемо. То нам сведочи света Педесетница. Она објављује и остварује благовест: Духом Светим проповеда се Еванђеље.[29] И Дух Свети даје нам силе да на земљи живимо небом, небеском Истином, и да са Анђелима будемо небоземна браћа у Богочовечанском телу Цркве Христове. Такво на.м сродство даје Богочовек Господ Христос: изједначује Анђеле с људима. У Цркви смо ми људи удостојени неисказане славе: „тајанствено представљамо херувиме“, а херувими — небеске људе.[30]

Живећи небеском божанском Истином, ми чистимо душе своје од сваке нечистоте и прљавштине. Α нечистота и прљавштина су у нашим гресима и страстима. Само потпуно предавање Богочовечанској Истини — Господу Хриcту Kojи је Истина, и Духу Светом који је Дух Истине, и послушношћу њој, душе се наше очишћују и освећују.[31] Свети Никодим Светогорац благовести: Хришћани, који предају себе у послушност Истини Еванђеља, треба да чувају себе чисте и неоскврњене од свих нечистих дела, и речи, и помисли уз помоћ Светога Духа.[32]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Тм. 3, 15—16.

[2] Ср. Еф. 4, 12—13.

[3] Еф. 3, 6.

[4] Ср. Εф. 4, 13—16.

[5] Ср. 1 Кор. 12, 3—28.

[6] 1 Тм. 3, 16.

[7] Ср. Рм. 1, 4.

[8] 2 Тм. 1. 14.

[9] Ср. 2 Тм. 1, 9.

[10] Ср. 2 Тм. 1, 12.

[11] Ср. Гл. 4, 6; Рм. 8, 9.

[12] Ιn 2 Timoth. homil. II, 2; Ρ. gr. t. 62, сol. 609.

[13] тамо, homil. III, 1; col. 613.

[14] In Epist. 2 Timoth., cap. 1, vers 14; P. gr. t. 125, col. 97 BC.

[15] Cp. Тит. 3, 3.

[16] Лк. 15, 11—24.

[17] Тит. 3, 3.

[18] Ср. Тит. 3, 4—7.

[19] Ср. Јн. 16, 7. 13—14. Тит. 3, 6.

[20] Д. А. 4, 11—12; Флб. 2, 9; Лк. 2, 30—32; Тит. 3, 3—7.

[21] Блаж. Теофилакт, Ехр. in Tit. cap. 3, vrs 5; Ρ. gr. 1.125, col. 168 A.

[22] тамо, Homil. V, 3; P. gr. t. 62, 692.

[23] Cp. Εф. 4, 13.

[24] Ср. 2 Петр. 1, 3.

[25] Јевр. 2, 34; ср. 1 Кор. 12, 7.

[26] Interp. Epist. ad Hebr.; c. 2, v. 4; Ρ. gr. t. 82, 689 C.

[27] Јевр. 6, 4—5; Еф. З, 6.

[28] Јевр. 10, 29.

[29] 1 Петр. 1, 12.

[30] ср. 1 Кор. 15, 47—49; 2 Кор. 3, 18.

[31] 1 Петр. 1, 22.

[32] Тумачење на седам Caборниx посланица (на грчком), стр. 89, Атина 1806.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *