НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Нема хришћанства ван Цркве

 

Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог. Са тог разлога Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони; ко њих храни, одева, обилази, — Њега храни, Њега одева, Њега обилази[1].

Наводећи апостолове речи: „јер смо уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“, свети Златоуст благовести: На који начин? Он је постао од наше грађе — ‘άπо της ημετέρας yεyovεν ϋλης, као што је и Ева постала тело од Адамова тела. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама: тело и кости. Једно је као темељ, а друго је као грађевина. То је, уосталом очевидно. А на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: „од мсса његова“? Значи: истински од Њега. Ана који смо то начин ми уди тела Христова? На тај што смо се родили по Њему — κατ’ αϋτόν. А како „од тела“? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо, пресаздајемо — άναπλαττόμεΟα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Његово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: „од меса његова и од костију његових“? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји — наше природе = της ημετέρας φήоεwς, тако смо ми Његове суштине = όντως ήμεΐς της ουoίας αύτοϋ; и као што Он има пас у себи, тако и ми имамо Њега у нама[2].

Речи светога апостола: „јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“, блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама, тако смо и ми из Господа Христа — ёк τοУ ΔεόπότοУ Хрютоϋ. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу; једемо тело Његово и пијемо крв Његову[3]. Свети Дамаскин благовести: Ми постајемо уди Христови животом у Духу Светом[4].

Црква и Христос? — Посреди је „велика тајна“[5], највећа у свима нашим световима. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приближно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква, Бог Логос са телом на небу и у телу свом, Цркви, на земљи. Зар то није, „велика тајна“? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима. Зар то није „велика тајна“? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није велика тајна? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва „света и беспрекорна“, без икакве мане и мрље.[6] Зар то није „велика тајна“? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све „велика тајна“, јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима „кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија“.[7]

Богочовек Христос је у Цркви својој сјединио „све што је на небу и што је па земљи“;[8] све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила „велика тајна“, светајна; Црква. Та „велика тајна“ богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све — чудо, све — тајна, „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“ — светајну = Цркву Православну.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Мт. 10, 40; 25, 35—40; Лк. 10, 16, Д. А. 9, 4; 1 Кор. 8, 12.

[2] In Ephes., с. 5, ν. 30; Р. gr. t. 62; col. 139.

[3] Inter. in Ephes. с 5, ν. 30; Р. gr. t. 82, col. 548 С

[4] 1nEphes. с. 5, ν. 30; Р. gr. t. 95, col. 852.

[5] Εф. 5, 32

[6] Εф. 5, 27.

[7] Εф. 3, 10; 1 Петр. 1, 12.

[8] Εф. 1, 10.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *