Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Свеоружје Божје

 

Против хришћана ђаволи ратују сваковрсним гресима, страстима, пороцима. Но Црква наоружава хришћане свеоружјем Божјим, н они њиме увек односе победу над сваким ђаволом и над свима ђаволима, само ако то свеоружје ревносно и мудро употребљавају. У томе им је главни војсковођа и врховна сила Дух Свети. Отуда и света ратна заповест хришћанима: „Узмите и мач Духа, који је реч Божја”.[1] — Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Α шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког духа зла. „Реч је твоја истина”,[2] вели Спас Сво ме небеском Оцу. Зато је свака реч Божја — мач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: „Речи које вам говорим дух су и живот су”.[3] Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца”.[4] То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. Α христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу — „из уста његових излажаше мач оштар с обе стране”.[5] Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихириста „Господ убити дахом уста својих”.[6]

Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући свој мач, и притом још заклоњена од распаљених стрела, маже са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змaja и одсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. — “Који је реч Божја”. Речју Божјом апостол овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда. чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола — ту лукаву змију.[7]

Мачем Духа апостол назива делатност Духа —την τοΰ Πνεύματος Ηνεμуείαv, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи од њега.[8]

Свеоружје Божје хришћанин ћe богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражио: сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете.[9] У духовном рату борбени и победнички дух се одржава — непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва — хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе па молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве “за све свете”, тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници. Је ли човек хришћанин, сваки је ђаво стално у рату са њим; сваки изводи сву силу своју против њега: демон гњева — гњев, демон блуда — блуд, демон гордости — гордост, демон пакости — пакост. демон зависти — завист, демон очаја — очајање; и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима — ни броја се не зна.

Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје” јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих благодатних врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог огња oни ce дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на хришћанина из спољњег света, или чак продрли у њега, и укопали се, и ушанчили се у његовој души, и настанили се, и претворили срце његово у дом свој, ипак нема места страху: треба само извести против њих молитву и пост, а у резерви држати љубав, милосрђе, кротост, смиреност, веру, истину, правду, трпљење, — и ступити у борбу, и ратовати истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ће несумњиво победити све духове зла, и оне у себи и оне око себе. Јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом”:[10] тојест род свих нечистих духова, и оних најгорих и оних најопаснијих.[11] Молитва и пост су божански свелек од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, хришћанин постаје непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и ђаволи сачињавају један „род”. Α свемилостиви Господ је зато дошао у наш свет, поставши Богочовек, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек. од ђавола.

Та свепобедна молитва је увек „у Духу Светом”:[12] Он јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај, и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стога се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи.[13] Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу ο молитви и посту изрекао и благовест ο вери објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете”.[14]

Христовом човеку, све што му се догађа, служи на спасење. Нико се сам не спасава. Сваки се спасава помоћу ближњих, — то је учење светих Отаца. Спасење се никада не даје човеку без помоћи ближњих. То је прва половина благовести спасења. Али, то није све, и није довољно. То је одавде, са земље, помоћ људска. Потребна је још помоћ одозго, с неба, помоћ Духа Светога, помоћ Тројичног Божанства.[15] Јер душа људска је тако огромна и толико важна, да у њеном спасењу учествује и небо и земља, и људи и Анђели. и сва Пресвета Тројица.

Ради Богочовека Господа Христа и у оквиру Богочовечанског домостроја cпасењa људи се спасавају у Богочовечанском телу Христове Цркве служећи Трисветом Богу Духом Светим.[16] Α Духом Светим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповестима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може ни познати ни признати Христа за Бога и Спаситеља, а камоли живети у Њему као Богу и Спаситељу.[17] Но Дух Свети нас спасава Спаситељем Христом Исусом и Његовим Богочовечанским домостројем спасења = Црквом. Стога се ми ,;и хвалимо Христом Исусом”:[18] јер нам је од Њега и због Њега — све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском.[19] Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која од искони муче дух људски.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 6, 17.

[2] Јн. 17, 17.

[3] Јн. 6, 63.

[4] Јевр. 4, 12.

[5] Откр. 1, 16; ср. 2, 12.

[6] 2 Сол. 2, 8.

[7] тамо, 3; col. 171 — 172.

[8] Блажени Теодорит, тамо, ad loc; col. 556 Α. Β.

[9] Εф. 6, 18.

[10] Мт. 17, 21.

[11] Мт, 17, 15—17.

[12] Еф. 6, 18.

[13] Лк. 18, 1.

[14] Мт. 21, 22; ср. Мк. 11, 24

[15] Флб. 1, 19.

[16] Флб. 3, 1

[17] Ср. 1 Кор. 12, 3—11; Рм. 8, 9; Јн. 16, 13.

[18] Флб. 3, 3.

[19] Рм. 8, 32.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома