НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Сва истина о свету

 

Али да би до краја изразио Христову неупоредљиву величину и свевредност, Христову беспримерну јединственост и незаменљивост, ненасито христочежњиви апостол изјављује да због Христа сматра „све за трице — σχύβαλα: за ђубре, за сплачине, за измет. Шта је ово? Нихилизам, нечувен и невиђен у историји света? Да, несумњиво нихилизам какав свет видео није. Али — свети нихилизам. Јер све што није Христово, и све што није од Христа, свети апостол сматра за трице, за ђубре, за помије, за измет. Нема више недоумице, нема двоумљења: сада знамо сву истину ο свету, и ο свему што улази у оквир људског сазнања, бића, осећања. Казао нам је најсмелији, најискренији, и најнамученији житељ планете. Јер се нико од њега није искреније, и страсније и неустрашивије борио против Христа и свега Христовог. Али га је светлост васкрслога и вечноживога Христа преврнула, преобразила од врха до дна. Од страшне силе њене он је најпре ослепио, па након три дана прогледао. И сву истину свих светова у Христу угледао. У светлости те свеистине, шта су све људске религије, науке, философије, културе, цивилизације, шта ако не — трице“ ђубре, сплачине? На ђубришту, и од ђубришта, живе црви, глисте, мушице, тојест људи таквога духа. Α орлови људске мисли, људске савести, ено их —сви уз Христа, са Христом, и за Христом. Генији? хероји? војсковође? научници? философи? проналазачи? зар се смрћу не претвара у ђубре сваки од њих? Гле, неки их упоређују са чудесним Богом и Господом Христом, а неки их изједначују са Њим, неки чак хоће да Га замене помоћу њих, — нису ли такви уронили савешћу у ђубре? и не живе ли душом на буњишту? и нисy ли срцем у црвињаку? Човека, и све што је од човека, смрт, претвара у ђубре, у црвињак. Но човек, сваки човек, чим узаживи Христом, претвара се у биће бесмртно и вечно, у биће божански узвишено и величанствено, који живи у бесмртним световима неисказаних савршенстава Божјих: у рају. Да, растојање је утврђено: ђубриште и рај, човек и Богочовек. Без Богочовека човек је ђубре и ђубриште; са Богочовеком, он је рај и светиште, и још: бог по благодати, богочовек по благодати.

Због свега тога за човека је најважније — добити Христа[1]. То је оно што се од човека никад узети неће; стога му је то и — „једино потребно“[2]. Све изгубити, само Христа добити. По ту цену, и — по сваку цену. Јер Господ Христос је оно „скупоцено зрно бисера“ на буњишту земаљског света, које кад нађе човек с радошћу продаје све што има, и купује га[3]. Добије ли Христа, човек је добио све што је људском бићу потребно за савршени божански живот и у времену и у вечности, и на земљи и на небу.

Чудесна је апостолова свежеља, а преко њега и моја и твоја и свачија: „ … и да се нађем у Њему“[4]. Наћи се у Христу! Каква радост, и блаженство, и усхићење, — све саткано од божанских изненађења. Човек се налази усред чудесних божанских савршенстава, којима нема краја. На једној страни блиста божанска Истина, сва савршена и бескрајна; на другој — божанска Љубав, такође сва савршена и бескрајна; на трећој — божанска Доброта, опет сва савршена и бескрајна; и тако свуда, са свих страна блистају и пламте безбројна божанска савршенства, пуна неисказаних красота и милина, и све се то у слатким таласима непрестано разлива и прелива по души човековој, по срцу, по уму, по савести, по васцелом бићу. И тада човек свим бићем усхићено осећа и радосно увиђа: да је сав у најтајанственијем и најчудотворнијем бићу што се Црква зове, и да је све ван Христа заиста трице, заиста ђубре.

Нађе ли се у Христу Богочовеку, човек пронађе и истинитог Бога и истинитог човека, истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио и сав поцрнио. И гле, његова се савест сва обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва чиста, сва богочежњива. Α душа? Она тек у Христу нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут, и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обогочовечују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао — христомисао; свако осећање — христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена мисао, Христово оceћањe — њено осећање, Христова савест — њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој — άχρις ου μορφωθη Χριστός έν ύμϊν[5]. Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест — бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Нађе ли се човек у Христу, налази се у једном сасвим новом свету, у Богочовечанском свету = Цркви, у коме се живи једним сасвим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва вера. Α са њом, и за њом, све остале тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, смиреност, милостивост, жалостивост, доброта, правда, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек предходи и својом богочовечанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују Еванђелска правда је правда „кроз веру Христову, правда која је од Бога вером“[6]. Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведника на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смиреноумље, смерност, пост, трпљење, милостивост, покајање, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, — нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва „од Бога“. Α човек, шта даје од себе? Веру. Веру, која је тиме вера што живи са свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

 

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Флб. 3, 8.

[2] Ср. Лк. 10, 42.

[3] Ср. Мт. 13, 45—46

[4] Флб. 3, 9.

[5] Гл. 4, 19

[6] Флб. 3, 9.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *