НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
 

 
Псалам 21
(1) За крај, о заштити јутарњој. Псалам Давидов.
 
Садржај
 
Предстојећи псалам поје о заштити јутарњој, односно о томе да је Јединородни Логос Божији, Који је, према оном што је написано, Исток с висина (Лк. 1; 78), заблистао и ослободио нас од ноћи и помрчине ђаволске. Или се, можда, заштитом јутарњом назива и васкрсење Спаситељево, будући да је Христос устао врло рано (Лк. 24; 1) и људској природи отворио пут ка непропадљивости (нетрулежности). Тај псалам поје сам Христос у име човечије природе, и јасно нам представља да је Он у време распећа пострадао од Јевреја.
(2) Боже мој, Боже мој, чуј ме; зашто си ме оставио! Спаситељ то говори у име човечије природе и, да би окончао клетву и Очево лице обратио ка нама, моли Оца да погледа, применивши нашу потребу на Самога Себе, јер смо због Адамовог преступа одбачени и остављени, док смо сада прихваћени и спасени. Далеко су og спасења мога речи падова мојих. Запази опет да се у Христу човечанство моли за своје ослобађање од пада или од преступа, и од речи о њима. Очигледно је да за свакога моли правду каква му доликује.
(3) Боже мој, вичем у дану и Ти не чујеш; и у ноћи, и то ми није безумно.[1] Ово се мора читати са знаком интерпункције. Показује нам да плод молитве није бескористан, јер је речено: то ми није безумно, тј. јасно знам да he ме Он услишити чим Га призовем. Обитавајући у светима, чији је ум устремљен ка Теби, чиниш их Својом похвалом и славом.
(4) Ти у светима обитаваш[2], Хвало Израиљева, тј. Ти си – или Онај Којег хвали Израиљ, или пак Онај, Који је Сам по Себи – похвала.
(5) У тебе се уздаше оци наши, уздаше се, и избавио си их. Својим оцима по телу назива патријархе и пророке. Указује и на корист од тог надања, говорећи: и они, који су по телу били пре Мене, односно пророци, а такоће и патријарси, полагали су наду у Тебе и очекивали Моје блистање (прослављење), и нису се преварили у својим надама.
(7) А ја сам црв а не човек. Поучава сиромаштву духом (смиреноумљу), а посебно оне који приступају Богу. Подсмех људима и руг народу. Еванђеље јасно каже да се то на Њему испунило у време распећа, када су пролазници главама показивали на Њега и говорили: Ако си Син Божији, сиђи с крста (Мт. 27; 40. и Мк. 15; 30).
(10) Јер си Ти који си ме извадио из утробе. Ово каже зато, што се оваплотио по Очевом благовољењу, јер је речено: А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега који се роди од жене (Гал. 4; 4). Свог Оца назива надом и то говори као човек. Бог је једино Христа извадио из Марије, јер се остали људи не ваде из мајчине утробе него излазе одатле, као што је речено: Изађе Исав, као руно рутав (1. Мојс. 25; 25).
(11) Теби сам привржен од материце, из утробе… И овде као да се моли у име људске природе, јер су Га напустили чак и Његови ученици. Након тога предсказује видове патњи.
(13) Опколише ме телци многи. Под тим подразумева старешине јеврејског народа.
(15) Као вода разлих се и расуше се све кости моје. Својим костима назива свете тајноводце (мистагоге): ако Црква представља Његово тело онда.оне који је подржавају исправно можемо да замислимо као кости. Слушамо да је код Еванђелисте речено како су се, након што су Га ухватили војници, Његови ученици расејали и побегли од Њега, слично води која се разлива по равници. Осим тога, свете догме Цркве су кости премудрости, и закон је Јеврејима забрањивао да се оне нарушавају у време Пасхе, јер је речено: Кости да му (пасхалном јагњету) не преломите (2. Мојс. 12; 46). Поста срце моје као восак топљен – ово је израз својствен јадиковању, будући да је написано: Поче се жалостити и туговати (Мт. 26; 37). Јадикује због јеврејског народа и због издајника, јер су својим безбожништвом према Њему саме себе бацили у пропаст.
(16) Сасуши се као опека снага моја, и језик мој прилепи се за грло моје. Тиме представља Своју жеђ на часном крсту, кад је затражио да пије и кад су Му принели жуч и оцат. Зато и каже: Језик мој прилепи се за грло моје. Иу прах смртни низвео си ме, jep је, по благодати Божијој окусио смрт за цео свет. Међутим, Христос није низведен у смрт него у прах смртни, јер не би остављена душа Његова у аду нити тело Његово виде труљења (Дела ап. 2; 31).
(17) Јер ме окружише пси многи. Тиме опет означава народне старешине. Прободоше руке моје и ноге. Говори о клиновима, којима је прикован за крст.
(18) Избројаше све кости моје, опипавши (што се и природно догодило) читаво Његово тело и премеривши сваку кост, да би знали где да закују клинове. Они ме погледаше и презреше ме, тј. они су Ме исмејали. Говори и о пурпурној хаљини (хламиди), и о трновом венцу, и о трски уместо скиптра (жезла).
(19) Разделише одећу моју међу собом. О томе је јасно написано у Еванђељима.
(20) А Ти, Господе, не удаљи помоћ Твоју одмене. Своје речи претвара у молитву. Уз Твоју помоћ, каже, и уз Твоје заступништво, након три дана устаћу из мртвих и показати испразност њихове злонамерности. Ово нам служи као образац како да у искушењима призивамо Бога у помоћ, а не да падамо у чамотињу (униније) и да због патњи ослабимо.
(21) Избави душу моју од мача. Тиме, тј. мачем, пасјом руком, лављим устима и рогом носорога изображава злобу и безумље Јевреја. Мачем се може назвати и ђаво који непрестано настоји да позледи. Душу Своју назива јединородном („јединицом“), јер је она одвојена и разлучена од других душа (будући да су све душе упознале грех, а она није), али и зато што је једино она, заједно с телом, свагда сједињена с Богом Логосом. Христос је једини којег чине две супротности, савршени Бог и савршени човек. Међутим, будући да је далеко од тих грешних душа, Он приступа к њима.
Јединородном можда назива и Цркву која стоји пред Њим, јер она нема ни мрље ни порока (в. Еф. 5; 27), испуњавајући се од беспрекорних по напредовању, од шездесет царица и осамдесет иноча (Песма 6; 7) И из руке псеће јединородну (јединииу) моју. Руком псећом назива и оно, што је тај пас учинио, и самог пса, јер је речено: Није добро узети хлеб од деие и бацити га псима (Мт. 15; 26).
(22) Спаси ме из уста лављих и од рогова носорога смерност моју.
(23) Казиваћу Име Твоје браћи мојој, усред Цркве хвалићу Те, јер нас је научио познању Онога, који је по природи и по самој истини Бог и (познању) Њему једносушног Оца. И опет се, као човек, сједињује посредством Цркве.
(24) Који се бојите Господа, хвалите Га; све семе Јаковљево, прославите Га. Будући да Цркву чине и (некадашњи) незнабошци и Јевреји, и једне и друге подстиче на псалмопојање. Назива их Јаковом и Израиљем, једне по прародитељу а друге по врлини, јер је она, исто као и порекло, довољна да украси. Дакле, било је уобичајено да се Јеврејима називају и они, који Закону приступају долазећи из незнабожачких народа. Томе нас поучава историја Дела (апостолских), јер божанствени.Павле, обраћајући се народу, овако каже: Људи Израиљци и који се Бога бојите (Дела ап. 13; 16).
(25) Јер не понизи. Јединородни јасно показује Своје заслуге ради нас.
(26) О Теби је похвала моја. Похвалом назива славословље. У томе се може видети и оно прослављење од Оца, када је са неба дошао Глас: И прославих, и опет ћу прославити (Јн. 12; 28). Или, као што сам Ја Тебе учинио познатим (тј. открио те) људима, тако ћеш и Ти, несумњиво, учинити да се Мени укаже та иста част, и говорећи: Ово је Син Мој (Мт. 3; 17), открио си Ме Петру (Мт. 16; 17) и осталима. Молитве моје узнећу.[3] У божанственом Писму, молитвом се назива обећање. Због тога, испуњавање послушања Оцу, какво је Син извршио чак до смрти по телу, може се прихватити и као испуњење молитве коју је Он узносио (одавао) Оцу.
(27) Јешће убоги и наситиће се. Тиме се обзнањује призивање незнабожаца.
(28) Опоменуће се и обратиће се Господу сви крајеви земаљски. Иако је Он као Бог Свецар, каже се да ће завладати над онима који су на земљи јер ће их од демонске прелести обратити ка вери у Њега, ка благодарењу (захвалности) и правди.
(29) Јер је Господње Царство, и Он ће владати свим народима. Бог није само Бог Јевреја, како то они мисле, него Творац васцеле људске природе. То каже и апостол: Или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Јер један је Бог који ће оправдати обрезање из вере и необрезање вером (Рим. 3; 29-30).
(30) Једоше и поклонише се сви моћници земаљски, тј. окусили су духовну храну. Моћницима их назива по томе што се хране божанственим речима. Пред Њим he се поклонити сви који силазе у земљу. Ово каже зато, што верујући пред Њим приклањају колена. Међутим, то су били они који су давно поверовали. Сви који силазе у земљу, тј. који падају у пропаст и трулежност, јер нису видели Господа.
А душа ће моја Њему живети, (31) и семе моје служиће Њему, јер је живот, који је на земљи водио Христос по телу, био свет и непорочан. Он је једини који није сагрешио, иако је у свему постао сличан нама и на Себе примио грехољубиво тело. Под семеном Божијим могу се подразумевати они, које је Он призвао кроз веру. И јавиће се Господу род долазећи. И то обзнањује о незнабошцима.
(32) Народу који ће се родити (објавиће) оно што учини Господ. То је слично ономе што је речено: Који се не родише од крви, ни од воље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1; 13).
 
Тумачење Јефимија Зигабена
 
Према Теодориту и Григорију Богослову, очигледно је да се овај псалам односи на Христа. Он пророкује о Његовом очовечењу и спасоносном страдању, што се на крају и догодило. Поред тога, у натпису стоји „на заштиту јутарњу“, јер садржи Христову молбу Оцу да Га заштити и да Му у страдањима укаже помоћ која ће Га укрепити. Томе је додато: „јутарњу“, тј. Христову; наиме, Христос је јутро или почетак дана, будући да је Христос, као сунце правде и светлост познања, уистину заблистао у нама који смо се налазили у мраку заблуде. Христос се молио Оцу као човек, научивши тиме и нас да се молимо у часу своје смрти, будући да се у време смрти плаше и они праведнији. Неки прихватају један предлог уместо другог, односно „о“ уместо „на“ (јер је и такав начин изражавања био уобичајен у старини) и кажу да је то псалам о страдањима Христовим: она су заштита јутарња, јер нам је већ тада у нама заблистало духовно јутро – Христос, пошто је заједно са смрћу, победио и онога који је над њом (смрћу) имао власт, тј. ђавола.
(2) Боже мој, Боже мој (чуј ме), зашто си ме оставио! Те речи, које су својствене људској бојажљивости, уверавају нас у истинитост Христовог очовечења, тј. уверавају нас да је Он био савршен човек и да је, према томе, био подложан људском страху. Чуј ме, рекао је Оцу. Они, који некога предају џелатима на смрт, одвраћају своје очи и више не виде онога који ће бити кажњен. Зашто си ме оставио! Господ ове речи не изговара зато, што се Отац у неком тренутку одвојио од Њега након личног сједињења Сина и Бога с човечијом природом, него Он то говори услед страха од смрти. „Ако ми Ти, Оче, не ускратиш Своју помоћ, Ја се нећу уплашити смрти.“ О том страху Господњем говори и еванђелист, приповедајући да је Он, молећи се у (Гетсиманском) врту, преклињао да Га мимоиђе чаша смрти: Оче мој, говорио је Он, ако је могуће, нека Ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26; 39). Почетак овог псалма Господ је на јеврејском језику громогласно изговорио на крсту: Или, Или, лима савахтани (Мт. 27; 46), тј. Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио, односно, зашто си ме оставио, да ме обузме страх у оно време када је, као што знаш, дух срчан, али тело слабо? Или, зашто си допустио да будем убијен, кад знаш да Ја нисам учинио ништа достојно смрти?
Далеко су oд спасења мога речи падова мојих. Казне, каже, за моје грехове далеко су од мог спасења, тј. не спречавају моје спасење, пошто ни те казне ни ти грехови уопште нису моји: Не учини неправде, каже пророк (Иса. 53; 9). Моја смрт је казна за оне што су сагрешили, а не за моје грехове. Можда се може разумети и тако, да Христос овде представља васцелу људску природу, као сродан са њом и говорећи у њено име: „Зашто си Ти, Боже мој, оставио мене, васцелог човека, да умрем?“ Затим додаје и разлог овог напуштања, односно да је осуда за моје грехове (тј. за грехове човечије природе) далеко од спасења и да сам, према томе, и Ја удаљен од тог спасења јер, ако бих био близу спасења, несумњиво је да бих био избављен од смрти.
(3) Боже мој, вичем у дану и не чујеш, и у ноћи, и то ми није безумно. Ове речи испуниле су се онога дана, када је Господ јео тајну вечеру са Својим ученицима. То, да се Господ током ноћи великог четвртка молио у Гетсиманском врту, показали су еванђелисти, а да се Он молио и пре ноћи, односно на дан тог истог великог четвртка, показују речи овог псалма. Не чуди се, читаоче, што је пророк ове речи поставио касније, иако се то догодило пре онога што је горе наведено. Такве су речи пророка; разлог за то налази се у намери Божијој да не изгледа да пророци говоре сами од себе, него да говоре само оно што чују да им открива Свети Дух. Дању ћу се, каже, молити да ме мимоиђе време моје смрти, а Ти ме нећеш услишити; исто тако, за то ћу се молити и ноћу, и то, што ме Ти не слушаш, не сматрам безумним, јер сам разумео да ме не слушаш и да ме не ослобађаш од смрти због спасења људи, због чега сам се и оваплотио. Неки под даном и ноћи подразумевају време страдања, јер је од шестог до деветог часа владала тама и тај дан је, према томе, био ноћ. Кад је Господ молио Оца да опрости Његовим џелатима, молитва Му није била услишана, јер су сви они предати истребљењу. Разлог за неуслишеност је тај, што је знао да ће они (џелати) клеветати васкрсење и прогонити апостоле, и да ће на тај начин само још више умножити своје грехе.
(4) Ти у светима обитаваш, хвало Израиљева. Светим назива Оног Који је по суштини сједињен са Оцем, тј. Бога Логоса Који је, опет, лично сједињен и са човечијом природом. И Он Сам је у еванђељу рекао: Ја сам у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14; 10). Хвала Израиљева је Отац, јер су се Јевреји у то време хвалили да су једино они удостојени богопознања, иако је њихово расуђивање било неправилно и нетачно, док су они сами били лишени врлине. Рекавши да обитава у Сину, показао је да и Син жели спасење људи и да има једну вољу са Оцем.
(6) Теби вапише, и бише спасени. Тим речима Господ се сједињује са страдалницима и искушаванима и каже да су се наши оци по телу, тј. патријарси и пророци који су својим животом заблистали пре Његовог доласка, уздали у Тебе, да су Те призивали у време недаћа и били спасени. Тиме их и Ја подражавам, будући да сам им сличан по људској природи и да Ти се молим, као што су и они чинили.
(7) А ја сам црв а не човек. Према Теодоритовом тумачењу, ове речи изговара Господ, смирујући се и унижавајући. Иако је био пророк и цар, Давид је себе назвао мртвим псом. Ако пак и безгрешни Исус толико унижава Себе, шта онда да кажемо ми, који смо грешни и достојни сваког унижења? Неки, нпр. Дионисије Ареопагит, кажу да је Господ Себе назвао црвом због Свог бесеменог рођења, јер се црв, после кише, без семена рађа из земље. Исто тако, а не човек каже услед Свог натприродног зачећа, несвојственог људима. Или, можда, Христос каже да је црв зато што је Његово тело било мамац (удица) за демоне, испод којег се крило божанство: као што је црв мамац за рибу, тако је и Христово човештво било мамац за хватање великог и духовног кита – ђавола, који плива у мору садашњег живота. Прогутавши овај мамац, односно умртвивши и прогутавши Христову човечију природу, он се уловио на удицу Његовог божанства, које се скривало под човештвом (човечијом природом). Или, можда, као што се црв чини ништаван, а прождире и уништава вештаство у којем се налази, тако је и Христос, Који је привидно (спољашњим, човечијим изгледом) био ништаван, Својом суштином разрушио непријатељску силу демона.
Подсмех људима и pyг народу. Ове речи садрже јасно предсказање о срамоћењу и подсмесима које ће Господ претрпети од Јевреја.
(9) Уздао се у Господа, нека Га избави! Нека Га спасе, ако Га хоће! Ове речи можеш да нађеш у Матејевом Еванђељу, где се каже да су Га пролазници клеветали, да су одмахивали главама и говорили да спасе Себе Онај, који руши храм и за три дана поново га подиже…
(10) Јер си Ти који си ме извадио из утробе. Као што је зачеће
Христа Спаситеља било без људског семена, тако је и рођење Богомладенца било преславно и натприродно, јер Га је сила Божија на неизрецив начин извадила на свет, не отворивши и не повредивши кључеве девствености Богородице.
(13) Опколише ме телци многи, бикови дебели окружише ме. Господ овде телцима назива прост јеврејски народ, а биковима књижевнике, фарисеје и народне старешине. Назива их и дебелима, будући да су од Бога добили многе дарове.
(15) Расуше се све кости моје. Према Теодориту, Господ костима назива Своје апостоле, будући да они утврђују и укрепљују духовно тело Његове Цркве, као што кости учвршћују вештаствено тело. Према речима текста, они су се расули у време Његовог страдања (в. Мт. 26; 56).
(16) И језик мој прилепи се за грло. То се испунило онда кад су лажни сведоци говорили против Њега, док Он Сам ништа није одговарао, него је само ћутао. Или се, можда, испунило онда кад је ожеднео на крсту и кад се није нашао нико, ко би Га напојио водом.
У прах смртни низвео си ме. Прах смртни је гроб, јер се у њему тела умрлих претварају у прах. Ти си дакле, у тај гроб низвео Мене, Који сам то желео због људског спасења.
(17) Окружише ме пси многи. Ако је претходно Јевреје назвао телцима и биковима, пошто су се налазили под јармом Закона, псима овде назива војнике из незнабожачког народа, јер су по Закону нечисти и бестидни као пси.
(19) Разделише одећу моју међу собом. Ово је јасно растумачио еванђелиста Јован (гл. 19).
(24) Који се бојите Господа, хвалите Га! Пошто је Господ васкрсао из мртвих, подстиче верујуће да заблагодаре Богу, и то пре свих, оне који су поверовали међу незнабошцима. Њима је, након васкрсења, Господ најпре упутио апостоле, говорећи: Идите и научите све народе (Мт. 28; 19). Према Теодориту, Давид све незнабошце назива онима, који се боје Бога. Тако их је назвао и апостол Павле у Делима апостолским, говорећи: Израиљци и који се бојите Бога (Дела ап. 13; 16). Међутим, како Цркву Христову не чине само бивши незнабошци него и Јевреји, Господ и њих позива да славослове Бога и да Му заблагодаре, говорећи: Све семе Јаковљево, прославите Га!
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. У српском преводу: Нема одговора на агонију моју. Овде се мора напоменути да се у већини превода смисао овог стиха подудара са смислом који он има у српском преводу. Међутим, значење које овом стиху даје св. Атанасије заснива се на дословном тумачењу текста Септуагинте (измећу осталог, овај стих се у истом таквом смислу, какав има код св. Атанасија, појављује и у Вулгати, и у црквенословенском преводу), прим. прев.
  2. У српском преводу: А Ти у светињи обитаваш.., прим. прев.
  3. У Септуагинти: ??? ????? ??? ???????, дословно: „молитве своје одаваћу“. У српском преводу: Завете моје испунићу, што у потпуности одговара смислу какав св. Атанасије даје овом стиху, прим. прев.

 
 

 
 

8 коментар(а)

  1. Јагода Милосављевић

    Хвала вам за све ово што сте припремили за оне који верују у Бога нашега Господа Исуса Христа. Ово је једини начин да правилно схватимо и одгонетнемо Псалме, а не да их читамо као обично штиво. Све ово што чините и радите за ваше читаоце доприноси образовању верника Православне вере.

  2. Псалам 72….каква дивна утеха за некога слабог вером (као ја) гледајући свет око мене, где влада „кнез овог света“, где на изглед напредује зло, а Христово стадо постаје све мање и мање.

  3. PSALTIR je pesma duše naše koja hrli GOSPODU. Hvala Bogu što nam je darivao ove divne stihove jer i ne razumevajući sve, naša duša peva u Gospodu. Sa ovim divnim objašnjenjem možemo da shvatimo i širinu i dubinu Božije ljubavi i zaštite koju pruža svima.

  4. Skoro sam poceo citati Psalme. Jako su lijepi. Ova tumacenja su od velijte koristi, kao i savjeti za sta i kada se cita koji Psalm. Ali, moj Psaltir se ne podudara sa ovim (brojevima) tumacenjima kao ni savjetima za sta je koji psalm. Na primer: ovdje psalm 55 kod mene je 56. Moj primjerak je preveo Djura Danicic.

    • Dragoljube,
      Verovatno imate isti Psaltir kao i ja (jednostavno izdanje izdavačke kuće PRAVOSLAVAC koje se uglavnom prodaje u crkvama), u kom su greškom podelili 9. psalam i od njega tako napravili 9. i 10. Pa su brojevi zbog toga dalje pomereni za po jedan sve do 148. Psalma koji se ponovo ispravno numerisan, jer su 146. i 147. Psalam spojeni u jedan, pa je tako početna greška u brojanju „nadoknađena“ i u Psaltiru i dalje ima ukupno 150 Psalama.

  5. професор

    Господ ће сачувати улазак твој и излазак твој, од сада и до века. Да ли се овај стих може тумачити и као улазак у неко друштво, неки круг људи, и када се схвати да човеку ту није место из овог или оног разлога, да се, уз Божју помоћ, и изађе без последица.

  6. Господине професоре, прочитајте Псалам 1 и коментаре Св Атанасија Великог и Св Василија Великог на тај псалам. И то ће вам употпунити ваше наведене мисли. Христос се Роди!

  7. Никола

    Нека нас Господ Исус Христос благослови и подари нам небеска и земаљска блага Његова. Молитвама Његове Пречисте Мајке и Преблагословене Богородице Марије. Амин

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *