НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
 

 
Предговор
О Псалмима
 
У јеврејској књизи псалама, сви су они написани без додавања броја и у другачијем облику: неки су састављени у један, а неки су раздвојени. Тако су, на пример, према јеврејском тексту 1. и 2. псалам спојени у један док је, напротив, псалам девети, који је код нас јединствен, у јеврејском тексту подељен на два псалма. Целокупна књига Псалама дели се на пет делова.
Мора се такође приметити да поредак псалама није усаглашен са историјским временским редоследом, и да, како то показују Књиге о царевима, по много чему одступа од временског поретка. Уколико је међу јеврејским народом јачало идолопоклонство, утолико су више заборављали отачке списе. Временом им је постала непозната чак и књига Мојсејевих Закона, док се у њима ни најмање није сачувала отачка побожност. Убијали су пророке који су разобличавали њихово безбожништво, због чега су били предавани у ропство, и то најпре Асирцима. Током времена је један пророк, који се старао о њиховој синагоги, заједно са осталима сабрао и Књигу псалама. Он их није пронашао све одједном, него их је налазио у разна времена, тако да је на почетак ставио оне псалме, које је најпре пронашао. Због тога и откривамо да нису сви Давидови псалми поређани по поретку и да се између њих у књизи налазе и псалми синова Корејевих, и Асафови, и Соломонови, и Мојсејеви, и псалми Израиљаца Етама и Емана, па онда опет псалми Давидови, не зато што су тим редом били написани, него зато што су тим редом проналажени.
За псалме, који долазе после првог и дванаестог и немају натпис или пак имају натпис али није означено чији су, Јевреји кажу да припадају ономе чије је име поменуто у оним псалмима који претходе псалмима без натписа.
За први и други псалам, који чине једну целину, сматрам да су Давидови, јер су и сви псалми, који у првом делу следе за њима, Давидови. Због тога ми се чини да Давиду припадају и први и други псалам. Такво мишљење оправдавају Дела апостолска, у којима се каже: Господе, Ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима, Ти си устима Давида, слуге својега, рекао: Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари (Дела ап. 4; 24-25)? Тиме се јасно потврђује да други псалам припада Давиду. Вероватно да је Давидово име у овом случају прећутано због тога, што се у овом псалму садржи јасно пророштво о Господу, јер је речено: На Господа и на Помазаника (Христа) Његовог (Пс. 2; 2), након чега је у име Самог Христа додато: Господ рече Мени: Син Мој јеси Ти (Пс. 2; 7).
Постоји укупно сто педесет псалама. Неки сматрају да сви они припадају блаженом Давиду. Међутим, ништа не указује на то. Иако су сви псалми познати под именом Давидових (псалама), натписи јасно показују коме неки псалам припада. Наиме, Давид је изабрао четири певачка начелника и двеста осамдесет осам појаца који су им служили (в. 1. Дневн. 25; 7). Због тога налазимо и псалме те четворице начелника, као што се види из натписа. Када се каже: псалам синовима Корејевим, Асафу, Етаму или Еману, то значи да они, тј. синови Корејеви, Асаф, Етам или Еман певају псалам. Међутим, када се каже псалам Асафов, то показује да је псалам изговорио сам Асаф. И када се каже: псалам Идитунов, то значи да га пева сам Идитун. Када се каже: псалам Давидов, то значи да га је изговорио сам Давид, а када се каже: псалам Давиду, то означава да други изговара о Давиду. Постоји укупно сто педесет псалама. Међу њима, седамдесет два припадају Давиду, девет су псалми Давиду, дванаест су псалми Асафови, дванаест је псалама синовима Корејевим, један је Идитунов, један Етамов, један Еманов, један Соломонов, два припадају Агеју и Захарији, тридесет девет их је без натписа и један је Мојсејев. Укупно их је, дакле, сто педесет.
Због тога се мора проникнути у тајанствени узрок због којег су сви псалми, чак и кад су појци различити и кад псалми нису Давидови, приписани Давиду. Тај натпис је начињен због тога, што је сам Давид томе био узрок. Он је изабрао појце због чега је, као утемељивач, удостојен те части да и оно, што су изговорили други појци, буде приписано Давиду.
Будући да је Давид био пророк, његове унутрашње очи биле су отворене и он је знао да се зли духови радују човековом паду и да, насупрот томе, јадикују кад их човек савлађује. Несумњиво је да се духовно наоружао против њих и да се молио за човеково поправљање, примењујући на зле духове оно што је рекао о видљивим непријатељима. Уколико не будемо на тај начин тумачили намере пророка, нећемо стећи никакву поуку за задобијање кроткости. Напротив, уколико се будемо често молили за уништење непријатеља и ако их не будемо љубили, задобићемо неко сурово расположење, противно еванђелском учењу, јер Давид више пута понавља: „Нека се постиде и посраме сви непријатељи моји, а ја да се не постидим.“ Нећемо мислити да су то пророци и остали људи Божији говорили у неком другом, а не у поменутом смислу. Такво разумевање доликује марљивом истражитељу чим пронађе да се пророци моле за пропаст својих непријатеља, односно, оно што је речено о видљивим непријатељима, мора применити на невидљиве непријатеље. Осим тога, подвижник би требало да се труди да разуме сваку изреку.

11 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *