ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА IV
Глава XIX
О ТОМЕ КАКО УЛАЗАК У ЦАРСТВО НЕБЕСКО НЕКОЈ ДЕЦИ БИВА ЗАПРЕЧЕН ОД СТРАНЕ САМИХ РОДИТЕЉА, БУДУЋИ ДА ИХ РЋАВО ОДГАЈАЈУ И О МАЛИШАНУ КОЈИ ЈЕ ХУЛИО
1. Григорије: Упутно је веровати, заиста, у то да сви крштени малишани, умревши, улазе у Царство небеско, но не можемо исто казивати о свој деци која су већ дорасла да разборито говоре: наиме, почесто и деци приступ у Царство небеско бива запречен управо од стране властитих родитеља, одгајају ли их рђаво.[1]
2. Приближно три године уназад, један човек, у нашем граду свима познат, имађаше сина, узраста од, како ценим, пет година. Будући да га је љубио на одвећ телесан начин, одгајаше га крајње распуштено, тако да овај дечак најпосле – и само ми казивање о томе причињава бол и ужас чим би га штогод раздражило, хуљаше на величанство Божије; ово беше постало његовим обичајем. Пре три године, дакле, смртно оболевши, ово се дете нађе на измаку живота.[2]
3. Док га је отац држао у наручју, како сведочаху они који су овоме били присутни, дечак, видећи где се приближавају зли духови, док се у његовим очима огледао ужасан страх, стаде да виче: “Не допусти им, оче! Не допусти им, оче!” Притом окреташе лице к очевим прсима, баш као настојећи да се сакрије од ових ужасних приказа. Кад овај упита уздрхталог дечака шта то види, малишан одврати: “Дошли су некакви Маври (=црнци), који желе да ме одведу”. Изустивши ове речи, још једном похули на име Свевишњега те предаде душу.
4. Свемогућем Богу беше по вољи да овиме објави због којега је преступа овај дечак предат (духовима) погубитељима, допустивши, ево, да у самртном часу западне у сагрешење од којега његов отац, за живота, није настојао да га одврати. Дуготрпљење Господње беше допустило да мали хулитељ још мало поживи, но, похуливши онога дана на само Божије благовољење, по суду Божијем са овом хулом и умре. Све ово како би и његов отац спознао своју застрашујућу кривњу: не старајући се о души свог малог сина, беше отхранио огњу геене не малога грешника.
5. Но, одвраћајући се од овако ожалошћујуће беседе, вратимо се, испуњени весељем, приповестима које смо претходно отпочели.
НАПОМЕНЕ:
- Григорије истиче разлику између infantes, деце која нису способна да разборито говоре, и paruuli, деце која су већ у узрасту када имају одговорност за употребу речи. Ово повлачи огромну одговорност васпитача.
- Реч је о првом помену епидемије која је избила средином јануара 590, да би у фебруару покосила и папу Пелагија II, Григоријевог претходника.
