ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава VIII
О АНАСТАСИЈУ, ИГУМАНУ МАНАСТИРА ЗВАНОГ “СУБПЕНТОМА”, И О ЊЕГОВОЈ ЧУДЕСНО НАЈАВЉЕНОЈ КОНЧИНИ
 
1. Григорије: У оно пак време, најчаснији муж Анастасије,[1] којега сам раније поменуо, беше брзописац свете Цркве града Рима, којој, по благовољењу Божијем, ево и ја служим. Но, зажелевши да сe у потпуности посвети Богу, он остави своје књиге и потражи себи манастир, управо овај назван “Субпентома”, на који сам ти већ указао. Проживе овде много година, водећи живот у целости посвећен богоискању, те најпосле постаде надзиратељем и брижним игуманом овога општежића.
2. Над реченим местом уздизаше се пак величанствена литица, под којом се отварао дубок понор. Једне, дакле, ноћи, кад свемоћни Бог већ беше решен да награди преподобнога Анастасија за његове трудове, зачу се некакав глас са врха литице, глас који, наглашавајући речи, говораше: “Анастасије, дођи!” Након овога беху по имену позвана још седморица браће. Потом, на кратко, глас ућута, те се најзад чу где дозива и осмога брата. Читава монашка обитељ беше чула изговорене речи и није било сумње да ће се они што су позвани по имену ускоро упокојити.
3. Након што је протекло пар дана, најпре поштовани Анастасије, па затим и осталих седам, по реду којим беху ословљени с врха литице, преселише се из смртне плоти.
Притом монах, чије име беше изговорено након краткога застанка, остаде да живи још неколицину дана, да би се потом и сам упокојио. Јасно се, дакле, показа да кратки тренутак током којега је тајанствени глас ћутао не беше лишен смисла: последњи који је позван требало је, наиме, да поживи још неко време.
4. Но, ево још једног чудесног збивања: у часу док благословени Анастасије напушташе пропадљиво тело, стајаше онде један од монаха који никако није желео да га надживи. Припавши његовим ногама, стаде га преклињати, казујући кроз сузе: “У име онога коме идеш, нека не проборавим на овоме свету дуже од седам дана након твојега исхода!” Збиља, пред седми дан од Анастасијеве блажене кончине и овај усну у Господу, премда се оне ноћи није затекао позван скупа са осталима.[2] Без сумње, дакле, само се посредовањем преподобнога Анастасија нађе удостојен да овоме следује.
5. Петар: Будући да овај монах не беше позван са другима, па ипак, заступањем слуге Божијега би узет са овога света, шта можемо закључити, осим да они који Богу угодише могу каткад постићи да се догоде и збивања која нису Богом предназначена?
Григорије: Није могуће постићи баш ништа супротно науму Божијем, но оно што се јавља плодом мољења светитељских, промислом је Господњим већ унапред одређено, а кроз молитву бива задобијено. Наиме, и само предназначење за Царство вечно уређено је Богом свесилним на такав начин, да они што су изабрани имају ући овамо једино кроз неуморан подвиг, и бивају удостојени да задобију, молећи Му се, оно што је Вишњи приправио да им дарује још пре свих векова.
6. Петар: Желео бих да ми јасније докажеш како се то молитва може наћи у савршеном сагласју са збивањима од Бога унапред назначеним.
Григорије: Без оклевања је, Петре, могуће потврдити оно што сам изложио. Познато ти је, свакако, да Господ рече Аврааму: У Исаку ће се назвати семе твоје.[3] Каза му још и: Поставих те оцем мноштва народа.[4] Потом још понови обећање, говорећи: Благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножити семе твоје, као звезде небеске, и као песак крај обале мора.[5] Не видимо ли из овога јасно да свемогући Бог беше предодредио да се потомство Авраамово умножи кроз Исака? Па ипак, читамо: Мољаше се Исак Господу за Ревеку, жену своју, јер беше неплодна; u услиша га Бог, и затрудне Ревека, жена његова.[6] Ако ли, дакле, умножење семена Авраамова беше предназначено да се збуде кроз Исака, зашто би тада овај за жену имао нероткињу? Очевидно је да се оно унапред утврђено обистињује силом молитве, будући да онај преко којега Бог беше одредио да се умножи род Авраамов, молећи се задобија дар да постане оцем.
7. Петар: Твоји докази у потпуности расветљују све што ми се чинило нејасним, те бивам лишен ма какве сумње.
Григорије: Јеси ли рад да чујеш неколико повести о збивањима из области Тусције,[7] како би дознао какви светитељи живљаху онде, и у коликој мери беху узнапредовали у богопознању?
Петар: Веома сам рад, и молио бих те да ми их свакако исприповедиш.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Спомен преподобног Анастасија се слави 11. јануара, али се и спомиње заједно са преподобним Ноносом. Са њим се заједно поштује и као патрон града Кастел Сант Елиа. Мошти му се налазе у парохијској цркви заједно са моштима преподобног Ноноса. Прелепом долином Супентонијом данас до-минира базилика Светог Илије, подигнута на месту Анастасијевог манастира, у чијој се крипти налазе гробови преподобних Анастасија и Ноноса. Тако се ова два врлинска мужа, пријатељством и истим настројењем духа повезани за живота, не нађоше растављена ни након смрти.
  2. Не мали број примера, познатих из монашке литературе, сведочи о упокојењу ученика “седам дана након” учитељеве кончине. Сличну приповест налазимо код Кирила Скитопољског, Vita Theod. 5, где Теодосије на самртном часу теши ученика, уверавајући га да ће се вратити по њега “кроз седам дана” (уп. и Јован Лествичник, Лествица, 4, 689С).
  3. Пост 21,12
  4. Пост 17,5
  5. Пост 22,17
  6. Пост 25,21
  7. Јужни део некадашње етрурске области, данас Тоскана.

Comments are closed.