ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXVIII
О МНОГИМ ЗАТОЧЕНИЦИМА, УБИЈЕНИМ СТОГА ШТО СУ ОДБИЛИ ДА СЕ ПОКЛОНЕ КОЗЈОЈ ГЛАВИ
 
1. У исто доба, Лангобарди, који беху заробили око четири стотине људи те их држаху као робље, принесоше на жртву ђаволу једну козју главу, нудећи је овоме уз гнусне попевке, док су је трком проносили у круг. Након овога, пошто су јој се понајпре сами, приклонивши главе, поклонили, стадоше да нагоне и своје заточенике да јој припадну у знак обожавања. Ови, пак, у највећем броју, будући радији да, умревши, сачувају себе за живот вечни, него да спасу овај привремени клањајући се идолу, одбише да се повинују светогрдном наговору, гнушајући се да пригну главе пред творевином; приклањали су их, наиме, у знак богопоштовања, само пред својим Саздатељем. Стога их, најзад, непријатељи који их беху заробили, обузети гневом, све одреда посекоше мачевима, будући да не пристајаху да узму учешћа у њиховој заблуди.[1]
2. Чему се, уистину, чудити, ако ли се у време гоњења достојнима мученичких венаца јаве и они који су у временима мира, наизглед, корачали пространим путевима овога света? Још извесније ће се, пак, спремнима за мучеништво показати људи који су, у спокојним временима, следили трновит и узак пут нутарњег мучеништва, у непрестаном одрицању од себе.
3. Па ипак, говорећи о овим преизврсним људима, зар ћемо их уздизати до мере недоступне домету свих верних? Отпочне ли, наиме, гоњење, као што могућим бива да на мучеништво ступе, у не малом броју, они што се у доба мира не чињаху достојнима уздања, може се догодити да у страху онемоћају душе оних што их раније држаху за мужествене и постојане.
4. Но, без сумње, достојнима би се мученичкога венца јавили ови пречасни мужеви, о којима смо већ беседили; сама нас њихова света кончина уверава у то. Ни у замаху најљућег гоњења не би умели порећи своју веру људи попут ових, који су, знано нам је, до смрти постојано стајали у тајанственој утврди својега духа.
5. Петар: Заиста, тако је. Неизмерно сам удивљен великом милошћу са којом Господ промишља о нама, премда недостојнима. Не обуздава ли он, наиме, и сада немилосрдност Лангобарда, не допуштајући њиховом безбожном свештенству, које се заварава да ће однети превагу над правовернима, да отпочне прогон православне вере?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде се Лангобарди владају као пагани а не као јеретици. Догађај је могуће сместити око 579. године.

Comments are closed.