ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXXIII
О ЕЛЕВТЕРИЈУ, СЛУГИ БОЖИЈЕМУ
 
1. Елевтерије, којега сам већ поменуо, игуман манастира Светог Марка Еванђелиста, који се налази у Сполецијуму, крај самих градских зидина, живљаше подуго са мном, у моме општежићу у Риму, где се најпосле и упокојио.[1] Његови су ученици уобичавали да приповедају како је васкрсао једног умрлог човека дејством своје молитве. Беше то, заиста, муж реткога смирења, сав погружен у покајање; несумњиво је, стога, да његове сузе, извирући из у толикој мери незлобивог и смиреног срца, могаху много пред свемогућим Богом. Жеља ми је, дакле, да изложим и пар чуда сатворених његовим посредством, о којима ми је, на мој захтев, он сам приповедао са крајњом незлобивошћу.
2. Једнога дана, наиме, током некаквог путовања, не налазећи, већ у сумрак, места где би заноћио, он покуца на капије једног женског манастира, молећи за гостопримство. Онде се, пак, налажаше један малишан који сваке ноћи, неизоставно, беше мучен злим духом. Монахиње стога, примивши човека Божијег, почеше овако да га моле: “Нека ово дете, оче, ноћас остане уз тебе”. Елевтерије се благодушно сагласи, узе са собом дечака и положи га да легне крај њега.
3. Наредног јутра монахиње стадоше брижно да запиткују старца да ли се претходне ноћи помучио старањем за поверено му дете. Чудећи се што се нашао обасут таквим питањима, овај одврати: “Ни најмање”. Изложише му тада све поводом дечака, казујући да се још ниједне ноћи до сада зли дух није држао подаље од њега. Потом почеше да га преклињу да малишана узме и поведе га у свој манастир, будући да им већ беше неподношљиво да га гледају толико мученог. Старац се сагласи и одведе дечака у своју обитељ.
4. Дете, дакле, живљаше неко време у овом манастиру а да се непријатељ од искони не усуђиваше да му се приближи. Овога ради, старчево се срце испуњаваше силном, већ унеколико и неумереном радошћу због детињег исцељења, те он, сабравши братију, каза овима: “Браћо, ненавидник се заиста поигравао са оним сестрама. Но, од како је ово дете поверено слугама Божијим, демон се више не усуђује да га се дотакне”. Али, гле, још док му последње речи беху на уснама, пред очима свих монаха зли дух подвласти малишана и стаде га опако мучити.
5. Видећи ово, старац се даде у јадиковање и неутешан плач. Братији, пак, на покушаје да га успокоје, одврати: “Верујте ми: нека од овога часа у ваша уста не би ушао ни залогај хлеба, све док ово дете не буде отргнуто од демона”. Истога се часа ничице баци на молитву, скупа са свим својим монасима, и остаде тако у преклињању све док се дечак не нађе ослобођен од злодуха. Његово исцељење беше сада у толикој мери савршено, да ненавидник никада више не имађаше смелости да му приступи.
6. Петар: Верујем да, како се у Елевтеријево срце беше поткрао трак охолог самопоуздања, свесилном Богу беше по вољи да се детиње исцељење покаже не само старчевим делом, већ и његових ученика.
Григорије: Засигурно. Како се у овом часу показао немоћним да сам понесе терет овога чуда, подели га, дакле, са браћом и тако га понесе.
7. А каква беше сила и благодат молитве овог светог мужа, и сам сам имао прилике да искусим. Кад, наиме, бејах у манастиру, разболех се једном од некаквог поремећаја виталних органа, и трпећи снажне, истрајне болове, из сата у сат бејах ближи самртном часу. Беше реч, наиме, о болести коју лекари, по грчки, називају “синкопа”,[2] и да ми браћа редовно не доношаху хране, чињаше се да бих убрзо био лишен животних снага. Ближили су се дани Пасхе. На дан најсветије суботе, када по обичају сви посте, па чак и млада деца, не будући у стању да постим, почех да смалаксавам тим више од жалости коју ми је ово причињавало, него од болести која ме је ломила.
8. Но, ето где моја ожалошћена душа нађе пут утехе. Намислих да тајно поведем овог човека Божијег у храм и умолим га да ми, својим заступањем, испроси у свемогућег Бога потребну снагу, како бих, барем овога дана, био у стању да постим. Тако и учиних. Како уђосмо у храм, на моју скрушену молбу, овај се простре на молитву, праћену обилним сузама, те нешто касније, окончавши мољење, отиде. Но, у самом часу док је старац приводио молитву крају речима благослова, моја се утроба у толикој мери изнова оснажи, да ме не опомињаше више ни на храну, нити на болест од које сам све до тада патио.
9. Стадох се тада удивљено питати ко сам а ко претходно бејах, јер премда ми у уму борављаше сећање на моју болест, чињаше ми се да сам неко други, будући да у себи нисам могао опазити никакав траг немоћи коју сам искусио. Заокупивши се потом у потпуности старањем о манастиру,[3] у сећању не задржах ни бледу представу своје негдање болести. Но, као што рекох, када бих на њу нехотице помислио, осећајући се сада већ толико у снази, зачуђено сам умео да се запитам нисам ли можда, уместо да постим, случајно штогод јео. Притом бих се, како би дошло вече, налазио још увек толико крепким, да сам, ако бих усхтео, могао продужити пост и на наредни дан. Тако се, ето, догодило да се и на мени самоме посведочи колико су истинита чудеса што су их приписивали Елевтерију а којима нисам био очевидац.
10. Петар: Говорио си о овом светом мужу као о човеку који је достигао најдубље покајање, те сам рад да чујем још какво расуђивање о сили покајних суза, какве беху његове. Молио бих те стога да ми проговориш о разнородним видовима покајања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Елевтерије се празнује 6. септембра. Поводом Елевтерија в. још III, 14,1 и 21,1. Његов манастир можемо довести у везу са црквом Светог Марка, смештеној источно од данашњег Сполета, јужно од Роке, у близини зидина.
  2. Sincopin је медицински термин грчкога порекла, као и freneticum (III, 35,
  3. У време одигравања овога чуда (589-590), Григорије је био игуман манастира Светог Андреја.

Comments are closed.