ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА III
Глава ХХХ
О ЈЕДНОЈ АРИЈАНСКОЈ ЦРКВИ У РИМУ, ОСВЕШТАНОЈ ОД СТРАНЕ ПРАВОСЛАВНИХ
1. Нећу прећутати ни шта је вишња милост, пре две године, у овоме граду, учинила поради јавнога посрамљења Аријеве јереси. Од збивања која сам одлучио да изложим, једно је знано у народу; друго, пак, за сведоке има једнога свештеника и храмовне чуваре, који тврде да су све ово сами видели и чули.
2. У градској четврти, наиме, званој Субура, налажаше се једна аријанска црква, која беше остала затворена до пре две године уназад. Беше одлучено да овај храм буде освештан по православном обреду, те да у њему буду похрањене мошти светих мученика Себастијана и Агате. Тако и би учињено. Праћени непрегледном поворком верних, појући хвалу Богу свемоћноме, уђосмо у овај храм.
3. Отпоче, дакле, божанствена литургија; због унеколико скученог простора у храму и знатне масе која га је испунила, сви присутни не могаху ући унутра. Одједном, неки од оних што су стајали у припрати зачуше како се некакво прасе провлачи наоколо између њихових ногу. Животиња се беше упутила према црквеним дверима, изазивајући запрепашћење свију покрај којих је пролазила; нико је, наиме, не могаше видети, премда њено присуство беше несумњиво. На овај начин, дакле, милост Божија жељаше да, у присуству свију, објави да нечисти житељ беше напустио ово освештано место.
4. Окончавши литургијско славље, напустисмо храм. Но, усред ноћи, са крова цркве се зачу заглушујућа бука: чињаше се, наиме, баш као да неко, сметено се окрећући, трчи тамоамо. Наредне ноћи пометња на крову се настави, бивајући све силнија и уливајући ужас. Потом се, одједном, зачу језива тутњава, баш као да се црква беше обрушила из темеља. Затим изненада настаде тишина. Од тада се непријатељ од искони више не појављиваше како би сејао немир и страх. Стравични хук оне ноћи јасно је стављао до знања да се овај беше удаљавао са овога места, које му је задуго припадало, будући прогнан тајанственом силом Божије благодати.
5. Пар дана касније, премда небо беше посве ведро, некакав облак се, сишавши свише, спусти над олтар цркве, обавијајући га као каквим велом. Храмом се пак разли непојамни свештени трепет и чудесно благоуханије, тако да се, премда двери беху широм отворене, нико не усуђиваше да прекорачи праг. Сам свештеник и црквењаци, као и они који беху дошли да учествују у евхаристијском сабрању, посматраху облак, али у њега не могаху ступити, те удисаху, окушајући га, преслатки дах овог небеског благоуханија.
6. Другом приликом, у истој цркви, кандила стајаху погашена; одједном, гле где се упалише некаквом светлошћу посланом свише. Неколико дана потом, након што се богослужење беше завршило, црквењак погаси кандила и изађе из цркве; но, вративши се нешто касније, сва их затиче упаљена. Помисливши да их у журби није ваљано пригушио, угаси их овога пута пажљивије те изађе и затвори храм. Изнова дошавши након три сата, кандила, гле, затече где горе блиставим пламеном. Несумњиво је да чудесно разгоревање ових светила обзнањиваше то да ово место беше из сенке таме ушло у блистање светлости.
7. Петар: Премда живимо у добу великих пострадања, наш нас Саздатељ не заборављава, нити одвраћа погледа од нас – о овоме сведоче чудесна знамења о којима, ево, слушам.
8. Григорије: Иако сам обећао да ћу говорити само о чудесима која су се збила у Италији, желео бих ипак, еда бих посведочио колико је гнусна пред Господом Аријева јерес, беседом да те поведем до Хиспаније и Африке, како бисмо се потом изнова вратили излагању о чудесним збивањима у Италији.
Петар: Продужи по властитом нахођењу. Радо ћу се препустити да будем поведен и изнова враћен.
