ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава IV
О ПИТАЊУ СОЛОМОНОВОМ, КАД ВЕЛИ: ШТО БИВА СИНОВИМА ЉУДСКИМ ТО БИВА И СТОЦИ
 
1. Григорије: Књига Соломонова, у којој је ово писано, названа је Књигом еклезијаста. Еклезијаст, управо, значи проповедник (=беседник). Овај је, наиме, у своме излагању, вођен намером да стиша несагласје ускомешаног мноштва, еда би се, премда испрва будући различни у мишљењу, вођени расуђивањем беседника, сви обрели у јединомислију. Ову, дакле, књигу зову беседниковом, будући да у њој Соломон баш као да на себе узима помисли колебљиве масе, износећи у обличју питања оно што би, кушан будући, могао помишљати какав неразборит ум. У свакој, дакле, помисли што се пројављује кроз његова испитивања као да стоји, својим расуђивањем присутна, поједина од овог мноштва личности.
2. Но, проповедник истине, откривајући ову баш као једним потезом руке, стишава овај свеопшти метеж приводећи све јединомислију, кад на концу ове књиге вели: Послушајмо ce u скупа крај (овога) слова: Бога се бој, u заповести његове држи, јер то је cвe човеку.[1] Да у овој књизи својим казивањем не сабира помисли читавог мноштва, ради чега би позивао све без разлике да скупа са њиме са слушају закључак беседе? Казујући на послетку: Сви скупа послушајмо, он (сам о себи) сведочи да је у властитим речима сабрао множину гласова, не проговарајући, дакле, само у своје име.
3. Ето разлога са којега је у овој књизи једно изречено у виду питања, друго пак изложено у обличју неоспориве тврдње: прво, наиме, баш као да долази од стране каквог духа подложног кушњама и још увек преданог насладама овога света, док друго бива пројављено као у потпуности благоразумно, носећи собом нескривени наум да сачува дух од поменутих наслада. Казује се, наиме, онде: Ето, то видех даје добро и лепо човеку, да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се труди под небом.[2] Да би убрзо дометнуо: Боље је uћu у кућу где је жалост, него ићи у кућу где је гозба.[3]
4. Ако ли је, уистину, јести и пити ваљана ствар, ићи у дом где се светкује чинило би се бољим него упутити се у обиталиште ожалошћених. Не постаје ли оваквим приступом очигледно да приповедач првим исказом узима на себе образ оних непостојаних, док други додаје као плод непобитног расуђивања? Одмах, наиме, ово последње поткрепљује доказима, образлажући нам због чега је боље отићи у кућу где влада жалост, те казујући: Јер је онде крај свакога човека, и које жив слаже у срце своје.[4]
5. Писано је још онде: Радуј се младићу, за младости своје. А тек мало потом: Детињство је и младост таштина.[5] Ко таштином назива оно што је претходно, наизглед, саветовао, недвојбено указује на то да његова првобитна помисао баш као да беше проистекла из плотскога умовања, а да је наредну (помисао) дометнуо као плод расуђивања саобразног истини.
6. Тако, дакле, узајмљујући понајпре глас плотском умовању људи привезаних насладама, он објављује да је ваљано лакомислено јести и пити, но одмах потом, обраћајући се трезвеном расуђивању, пориче што је изрекао, тврдећи да је боље упутити се у дом ожалошћених него ли на какву светковину. Подобно овоме, преузимајући, рећи ћемо тако, помисао плотских људи, по којој је младићу ваљано да се у младости препушта насладама, ево где ову убрзо оповргава, тврдећи да су младост и ужици таштина. Те, изнова, градећи се представником неутврђених, износи процену својствену површности људскога ума, кад вели: Шта бива синовима људским, то бива и стоци; како шне она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке.[6]
7. Но, ево га где тек нешто даље објављује расуђивање што му га налаже трезвен ум, говорећи: Шта има мудри више него безумни? Шта ли ништи, ако ли не то што се зна упутити онамо где је живот.[7] Он који каза: Човек ништа није бољи од стоке,[8] тврди у послетку да је мудар човек узвишенији не само од скотова, већ и од безумника, управо стога што своје кораке управља онамо где је живот. Овим, дакле, речима понајпре назначује да живот човеков није одавде (=не налази се овде, није од овога света), тврдећи, штавише, недвосмислено да се налази другде. У овоме је, наиме, човек виши од скотова: док ови након смрти не живе, он, напротив, почиње да живи управо онда када смрћу плоти исцрпи овај видљиви живот.
8. Нешто даље вели: Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада, ни мишљења, ни знања ни мудрости у аду у који идеш.[9] Како, дакле, једнака може бити кончина човекова као што је у скотова, или пак наликовати судбина њихова? Или како би могао човек не имати каквог преимућства спрам ових, док дух људи, поради злих делања низложен у ад, не умире ни у самој смрти? Следствено реченоме, ова два толико супротстављена мишљена указују на то да је проповедник истине исказао прво од њих као потекло од плотске немоћи, уобличавајући потом оно наредно сходно духовним истинама.
9. Петар: Радује ме што нисам познавао ово о чему сам те упитао, будући да си ме, управо стога, тако јасно и подробно поучио ономе што ми беше непознато. Но, молим те, допусти ми да се пред тобом учиним послаником оних неутврђених (у вери), као што већ учини и наш проповедник. Верујем да ћу овима тиме послужити на знатну корист, постављајући питања у њихово име.
10. Григорије: Зар да не помогнем свесрдно твоме науму да снисходиш немоћи својих ближњих, кад знамо да и сам Павле вели: Свима сам био све, да како год неке спасем?[10] Уистину ћеш се показати још достојнијим сваке хвале, јер снисхођење је својствено љубави, те ће те учинити подражаваоцем преславног апостола.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Проп. 12,13
  2. Проп5,18
  3. Проп. 7,2
  4. Исто.
  5. Проп 11,9-10
  6. Проп З,19
  7. Проп 6,8
  8. Проп З,19
  9. Проп 9,10
  10. 1Кор9,22

Comments are closed.