ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXXVII
О САНКТУЛУ, ПРЕЗВИТЕРУ ИЗ ОБЛАСТИ НУРСИЈЕ
 
1. Пре четрдесетак дана беше се појавио овде код мене онај преподобни свештеник по имену Санктул,[1] којега сам већ поменуо, а којему беше обичај да ме посећује сваке године, долазећи из области Нурсије. Но, пре три дана ми један монах, долазећи из оних крајева, донесе вест која ме је веома ожалостила: овај богољубиви муж беше се, наиме, већ упокојио. Сећајући се овога, и не могући уз то да не жалим за сладошћу његове свете душе, опет са радошћу помињем врлине што су га украшавале и чудеса што их је творио. Слушао сам о њима од блиских му свештенослужитеља, људи преиспуњених смирењем и истинољубљем. Уз то, како у оних што се узајамно искрено љубе, дубока приврженост духа рађа присност, каткад бих га, док смо се налазили у прилици да окушамо сладост братске љубави, ја сам подстицао, а он се пак затицао драговољно притешњен да ми повери нека од дела што их је сатворио, углавном она мање удивљујућа.
2. У оно, дакле, доба, док су се Лангобарди бавили мељући маслине у муљачи како би исцедили уље, озарена лика и спокојно ведра духа, какав је увек бивао, Санктул принесе муљачи једну празну мешину, срдачно поздрави Лангобарде заузете напорним трудом цеђења, пружи им мешину, те им, више налажући него умољавајући, каза да је напуне. Варвари, пак, будући да су се већ читавог дана трудили, не успевши да исцеде још ни кап уља из маслина, раздражише се на ове речи те га извређаше. Но, човек Божији, још ведријега лица, изнова рече: “Тако нека бисте се за мене молили. Напуните овај мех Санктулу, еда вам тако буде и враћено”. Ови, пак, не видећи да од маслина истиче и најмање уља, а имајући притом за леђима човека Божијег који је усрдно захтевао да му се напуни мешина, разјарени, стадоше да га обасипају још заједљивијим погрдама.
3. Санктул тада, видећи и сам да уље не истиче из муљаче, затражи да му дају мало воде. Пред очима свију, благослови ову и својом је руком изли у пресу. И, ето чуда: након његовога благослова из муљаче покуља такво обиље уља, да Лангобарди, који су се до тада залуд трудили, не само да успеше да напуне све своје крчаге, већ и онај мех што га је донео човек Божији. Тада му стадоше благодарити, увиђајући да је управо он, дошавши да заиште уља, својим благословом подарио и њима самима оно што је сам потребавао.
4. У иста она времена, настаде доба велике глади, кад и Лангобарди пак беху спалили цркву Светог Лаврентија мученика. Човек Божији, жељан да је обнови, потражи помоћ бројних мајстора и још већег броја простих радника. Свакога дана требало је уредно добавити хране за сав овај свет, но, обзиром на тешку оскудицу, поче да понестаје хлеба. Зидари стадоше да приговарају због недостатка намирница, будући да је њихов оброк постајао у толикој мери оскудан, да су већ остајали без снаге за своје дело. Нашавши се пред овим праведним притужбама, Санктул настојаше да их утеши, обећавајући на речима оно чега заправо није било; но, колико ли је било страдање његовога срца! Добро је знао да није кадар да прибави јело које им је обећавао.
5. Обилазећи наоколо у забринутој потрази, обрете се пред једном пећницом, у којој жене из околине претходног дана беху испекле хлеб. Завири, дакле, у њу, како би видео није ли, случајно, унутра остала каква заборављена векна. И ето, заиста, једне, неуобичајено беле и крупне. Узе је, наравно, из пећнице не часећи, али је не могаде одмах понети зидарима, помишљајући да припада некоме и не хотећи да покрива сагрешење разлогом доброчињења. Заређа, дакле, по околним кућама, показујући свим женама одреда чудновати хлеб, и запиткујући није ли га, нехотице, нека од њих заборавила у пећи. Све пак које јуче беху испекле хлеб одвратише да није њихов, будући да су кући донеле све своје векне.
6. Човек се Божији тада, преиспуњен радошћу, журно врати својим многобројним трудбеницима са овим јединим хлебом, те их позва да заблагодаре свемогућем Богу што им се постарао за храну. Потом, окупивши их како би се укрепили, постави пред њих послани им хлеб. Након што су сви јели довољно, штавише до ситости, Санктул прикупи толико преосталих комада, да су ови тежином надмашили испрва донесени хлеб. Наредног дана раздели им ово за обед, и гле, изнова претекли комади хлеба[2] беху бројнији од оних изнетих на трпезу.
7. Десет се дана сви неимари и радници насићаваху овим јединим хлебом. Премда су га свакодневно јели, свакога је дана и претицао за сутрашњи оброк, баш као да су се комади, будући трошени, бројем умножавали, те да су их уста ових што су се хранили, наместо да их утроше, заправо обнављала.
8. Петар: Удивљујуће дело, које у многоме оставља без речи сродношћу са чудом што га је сатворио Господ.
Григорије: Он исти, Петре, посредством својега слуге, насити бројно људство једним јединим хлебом, он који са пет хлебова нахрани пет хиљада људи,[3] он који даје да од малобројних житних зрна проклијају обилне жетве, он који чини да се од земље сазда и само семе, и све твори из ништавила.[4]
9. Но, како се не би даље ишчуђавао видљивим чудима, што их учини преподобни Санктул силом Господњом,послушај какав он беше у скровитости својега духа, благодаћу Божијом.
10. У оне дане, заточише Лангобарди некаквог ђакона и држаху га у ланцима, намеравајући да га убију. У сутон, Санктул, човек Божији, дође да измоли у Лангобарда помиловање и слободу за овога невољника. Ови га, пак, беспоговорно одбише, говорећи да им није могућно лишити се овога сужња. Увиђајући да су реченоме већ досудили погубљење, Санктул замоли да га повере њему на чување. Ови одвратише: “Даћемо ти га на чување, али под условом да, побегне ли, ти будеш онај који ће умрети наместо њега”. Вољно примајући овакву нагодбу, човек Божији прими ђакона, чинећи себе јемцем за овога.
11. У поноћ, дакле, видећи да су Лангобарди утонули у дубок сан, разбуди заробљеника те му каза: “Устани и похитај да побегнеш. Ослобађа те свемогући Бог”. Но, ђакон, сећајући се Санктуловог обећања, одврати: “Како могу бежати, оче, знајући да си, побегнем ли, дужан да погинеш наместо мене?” Човек га Божији пак усрдно нагоњаше да бежи, говорећи: “Устани и иди – избавља те свемогући Бог. Што се мене тиче, у његовим сам рукама; могу ми учинити једино оно што он благоизволи да допусти”. Ђакон, дакле, побеже а његов јемац остаде онде, градећи се превареним.
12. Дође и јутро те Лангобарди који му беху предали ђакона на чување пристигоше да затраже свога заробљеника. Часни им презвитер, не часећи, одговори да је побегао. Рекоше му: “Знаш добро шта те очекује!” Слуга Господњи неодступно одврати: “Знам”. Продужише тада: “Добар си човек. Нисмо ради да издахнеш у многим мукама. Изабери смрт какву желиш”. Човек Божији пак каза: “У рукама сам Божијим. Досудите ми смрт какву ми он сам допушта”. Сви се присутни Лангобарди сагласише да га ваља посећи мачем, како би окончао живот тренутном смрћу, поштеђен подношења мука.
13. Дознавши да овај Санктул, који је и међу њима, светошћу својега живљења, стекао знатно поштовање, има да буде погубљен, свеколики Лангобарди настањени на ономе месту се сабраше, хитајући, озверовљени какви јесу, да посматрају час његовог пострадања.[5] Војници начинише круг усред којега би доведен слуга Господњи. Између најснажнијих беше изабран онај који ће, у то беху посве уверени, бити кадар да му одруби главу једним јединим ударцем.
14. Достохвални, пак, муж, доведен посреди ових оружника, притече к њиховим мачевима молећи да му се допусти да који часак проведе у молитви. Ово му би одобрено, те се, простревши се по земљи, стаде молити. Но, како им се његова молитва чињаше потрајалом, крвник га удари ногом, говорећи: “Устани, клекни на колена и положи врат овамо!” Човек се Божији диже, постави се на колена и понуди врат џелату. Но, учинивши ово и видећи мач где се подиже к њему, веле да се зачу како је изговорио ове речи: “Свети Јоване, задржи га!”
15. Крвник тада, држећи исукан мач, свом својом снагом подиже руку у замаху како би упутио ударац, но не могаше је више спустити. Рука му се, наиме, у истом трену окамени и остаде уздигнута, држећи мач уперен ка небу. Видећи овај призор, читава руља Лангобарда, окупљена да посматра сцену погубљења, стаде удивљено да поздравља човека Божијег, будући наједном испуњена огромним страхопоштовањем према овоме. Недвојбено им се указивало колика је светост овога човека, који баш као да беше свезао руку својега погубитеља у ваздуху.
16. Позван да устане, Санктул се диже, али на захтев да ослободи свога џелата, одби ово, казујући: “Нећу се помолити за њега, не буде ли ми се понајпре заклео да никада више неће дићи ову руку на хришћанина”. Лангобард, пак, који, подигавши руку противу Бога, беше ову, по праведноме наказању, баш као изгубио, виде себе принуђена да се закуне да убудуће неће убити ниједног хришћанина. Човек Божији тада заповеди: “Спусти руку”. Крвник је истога часа спусти. Додаде потом: “Врати мач у корице”, и овај сместа одложи своје оружје.
17. Сви присутни, спознавши удивљујућу силу чудотворења даровану овом човеку, стадоше да се надмећу нудећи му на дар коње и волове, што их беху отели по околним местима. Човек Божији, одбијајући овакве понуде, заиска, наместо дарова, у многоме драгоценију накнаду: “Желите ли штогод да ми понудите, подарите ми тада све заробљенике што их држите, еда бих имао ради чега да се молим за вас”. Тако и би учињено, те се уз њега нађоше ослобођени сви заточеници. Промислом вишње благодати, онај што се беше предао на смрт ради једнога човека, избави најпосле од смрти читаво мноштво.
18. Петар: Достојно је дивљења ово збивање и, премда ми већ од раније беше знано, кад год га когод изнова приповеда, чини ми се новим.
Григорије: Но, немој се Санктулу дивити овога ради (што ти је исприповедано), већ промисли радије, ако ти је могућно, какав ли беше његов дух, који га сачува у толиком смиреноумљу, узносећи га притом до тако узвишене мере благодати. Где ли обитаваше његов ум у часу док, не оклевајући ни најмање, изабра да умре за ближњега и, временог ради живота само једнога својег брата, презре властити живот, положивши главу под мач? Каква ли вишња љубав испуњаваше његово срце, у часу када сопственом животу беше претпоставио избављење једнога човека?
19. Добро нам је да знамо да овом преподобном мужу не беху знана ни најосновнија писмена. Одредбе закона он не беше изучио, но, како знамо да је љубав пуноћа закона,[6] љубећи Бога и ближњега, он испуни читав закон; те, премда ову заповест не беше усвојио науком, у својој нутрини он живљаше љубављу. Никада, вероватно, не беше прочитао оно што Јован апостол о нашему Спаситељу вели: Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу,[7] но у многоме више испуњаваше ову узвишену апостолску одредбу, него што је о њој могао поседовати знања.
20. Сравнимо најпосле, ако нам је по вољи, (ову) нашу немудру ученост с премудрим незнањем[8] овог служитеља Господњег, јер, гле, док ова наша бесплодно мирује, у њему, ево, кроз свако делање просијава. Нама се довољним чини да беседимо о врлинама, баш као да се, постављени будући у прекрасан воћњак, наслађујемо сладосним мирисом воћа, не окушајући га притом. Он, пак, добро знађаше да узабере плодове благодати, премда се не беше научио да њихово благоухање упија кроз речи.
21. Петар: Одговори ми, љубави ради, шта мислиш о томе што већ понестаје ваљаних (људи), и што једва да можемо обрести таквих чије би живљење послужило на поуку многима, или их пак бива све мање?
Григорије: Злоба је оних што бивају остављени (у животу) достојна тога да пребрзо понестају они што би многима могли послужити на спасење. Како се ближи крај овоме свету, уклоњени бивају изабрани Божији, еда очима не би гледали свеколику пропаст. Стога и пророк вели: Праведник мре, и нико не мари; и побожни се људи узимају, а нико не разуме да се пред зло узима праведник.[9]
22. О овоме стоји писано: Пустите да уђу који ће га погазити; уклоните камење с путева.[10] О истоме и Соломон вели: (Има) време кад се размеће камење, u време кад се скупља камење.[11] Што присутнијим бива окончање овога века, потребнијим се јавља да прикупљено буде живо камење за зидање небескога здања, еда би наш Јерусалим узрастао мером своје изградње. Не помишљајмо ипак да се узимају баш свеколики изабрани Божији, те да на овоме свету остају једино злочинитељи. Јер како би, наиме, грешници познали сузе покајања да није примера праведних, који ће се коснути њиховог срца.
23. Петар: Безуман бивам оплакујући узимање ваљаних, будући да уједно видим где нестају читава мноштва безаконика.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Санктул (sanctulus је деминутив од sanctus=свет) се празнује 15. децембра.
  2. Уп.Јн 6.12
  3. Уп. Мт 14,13-21
  4. Уп. Пост 1,1-31
  5. Догађај налик збивању са Кербонијем и Готима (III, 11,2).
  6. Рим 13,10
  7. 1 Јн 3,16
  8. Indocta sciencia и docta ignorantia подсећају нас на случај преподобног Бенедикта (II, прол. 1).
  9. Ис. 57,1.
  10. Јер 50,26
  11. ПропЗ,5

Comments are closed.