ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА III
Глава ХV
О ЕВТИХИЈУ И ФЛОРЕНЦИЈУ СЛУГАМА БОЖИЈИМ
1. Григорије: Жеља ми је да споменем и оно што сам чуо од презвитера Санктула,[1] добродетељнога мужа, и самога из области Сполецијума. Не сумњај ни најмање у ове речи, будући да познајеш његов богоугодни живот и осведочио си се да је достојан поверења.
2. У време преподобнога Исака, живљаху у пределима Нурсије двојица људи који провођаху свој век као монаси. Један се зваше Евтихије, други пак Флоренције.[2] Док први непрекидно узрасташе у ревности духа и жару врлина, неуморно делајући како би Богу привео душе многих кроз своје усрдно проповедање, други провођаше живот у простоти и ћутању, сав предан молитви. Недалеко одатле стајаше један манастир[3], чији се игуман беше упокојио. Монаси стога замолише Евтихија да се прими старешинства над њима. Овај се сагласи са њиховом жељом и руковођаше овом обитељи дуги низ година, подстичући и управљајући душе својих ученика на подвиг усавршења у светости, достојан њиховог монашког звања. Притом, како капела крај које је раније обитавао не би остала напуштена, остави овде чеснога Флоренција.
3. Једнога дана овај, налазећи се овде сасвим сам, ничице припаде на молитву, преклињући Господа да га, утехе ради, удостоји присуства каквог сабрата, који би са њиме делио ово станиште. Тек што је окончао молитву, изишавши из храма, обрете пред вратима једног медведа. Ова звер, приклонивши главу к земљи, и никаквом кретњом не одајући ма какву жестину, јасно даваше до знања да је овде како би понудила своју службу човеку Божијем. Флоренције ово без оклевања разумеде. Те, будући да са њиме, на овоме месту где је живео у осами, беше остало четири до пет оваца, а не беше никога ко би их водио на испашу и надгледао, даде медведу овакву заповест: “Иди и одведи ове овце на пашу, но врати се у шести час”.
4. Овако биваше из дана у дан. Медведу беше поверена дужност пастира, и ова звер, гладујући, напасаше овце, она која је доскора имала обичај да их растрже. Када би човек Божији намерио да пости, заповедио би медведу да се са овцама врати у девети час, а када ово не жељаше, у шести час. Медвед, пак, беше у толикој мери послушан наредбама слуге Божијега, да се никада не враћаше у шести час ако ли му је речено да дође у девети, нити у девети ако му је заповеђено за шести.
5. Ствари протицаху овако неко време, све док, што је и природно, по читавој области па и даље не потече глас о овом невероватном чуду. Но, како је довољно да непријатељ од искони угледа где добродетељни просијавају благодаћу, еда би без оклевања повукао у пад оне озлобљене, подстичући их завишћу, ево где једнога дана четворица ученика преподобнога Евтихија, заслепљени завишћу с разлога што њихов учитељ не чињаше чудесна знамења, док овај што беше остао у осами уживаше сада знатан углед поради свог запањујућег дела, поставише замку медведу те га убише.
6. Флоренције, пак, видећи да се овај не враћа у утврђени час, лагано поче да стрепи. Ишчекиваше га до вечери, но узалудно; страх му се стога већ измени у жалост, будући да његов медвед не долажаше, онај медвед којега је, у својој простоти, уобичавао да назива братом. Наредног дана крену у поља у потрази за својом кротком звери и за овцама. Медведа затече убијеног, те, помније испитујући, убрзо откри ко га је усмртио. Даде тада одушка своме болу жалосним јадиковањем, оплакујући, још више него ли смрт медведа, злобу браће.
7. Преподобни пак Евтихије посла да Флоренција позову у његов манастир, желећи да га утеши, но човек Божији, потакнут горчином бола, пред њиме изусти следеће: “Уздам се у Бога свемогућег, да ће у овоме животу, пред очима свију, они који су погубили мога медведа, који никоме не чињаше зло, примити заслужену казну поради своје злобе”. Флоренције не беше још до краја ни изговорио своје речи а божанско наказање се већ нађе извршено. Наиме, монаси који су убили медведа беху у трену погођени лепром; њихова тела прекрише гнојне ране и опака болест их за мало времена отера у гроб.
8. Но, страх и ужас обузеше сада Флоренција, човека Божијег, због клетве коју беше управио на браћу. Све преостало време свога животног века он проведе плачући, у нади да ће бити услишен, и посвуда наоколо вапијаше да се показао као немилосрдни човекоубица, поставши виновником смрти поменутих монаха. Верујемо да оваква беше воља Свевишњега, еда се овај муж несравњиве незлобивости никада више не би усудио да одапне стрелу какве клетве, па макар се нашао потакнут најдубљим болом.
9. Петар: Ваља ли нам, дакле, сматрати тешким преступом ако, будући обузети гневом, некога проклињемо?
Григорије: Зашто ме чак и питаш је ли тешко ово сагрешење? Не каже ли, наиме, сам Павле да неправедници неће наследити царства Божијег.[4] Размотри, дакле, колико је тежак преступ који нас лишава царства живота.
10. Петар: А шта рећи ако ли когод упути противу својега ближњега реч клетве, не из рђавога хтења, већ кривњом тога што није кадар да обузда властити језик?
Григорије: Ако ли, Петре, праведни божански Судија осуђује чак и испразну беседу, колико ли ће пре наказати ону рђаву и штетну. Размотри стога какве је казне достојна реч потекла из озлобљена срца, ако ли је и само каква залудна реч достојна осуде.
Петар: Сагласан сам.
11. Григорије: За истог монаха Флоренција везан је још један несвакидашњи случај који не треба прећутати. Његов углед, наиме, растијаше без прекида, допирући и до удаљених крајева. Стога један ђакон, који је живео подалеко, пожеле да га посети, како би се препоручио његовим молитвама. Пристигавши до Флоренцијеве келије, затече све околно тле запоседнуто мноштвом змија. Обузет ужасом, узвикну: “Слуго Господњи, моли се!” Дан беше ведар и блистав. Флоренције, изишавши, подиже к небу руке и очи, молећи се Господу да уклони овај бич (искушења), што једино Њему беше могућно. На његову молитву сместа одговори силовит звук грома, чија језива тутњава усмрти све змије које беху опколиле овај комад тла.
12. Флоренције пак, видећи их мртве, каза: “Ето, побио си их, Господе. Но, ко ће их сада склонити одавде?” Истога часа, на његов глас, долете овамо јато птица, по броју тачно толико колико беше и побијених змија. Свака од њих узе по једну, однесе је и одбаци далеко. Тако се читав комад земље што је окруживао самотно станиште човека Божијег нађе потпуно ослобођен од змија.
13. Петар: Какве врлине, какве ли добродетељи да припишемо овом светом мужу, кад Бог свемогући стајаше тако близу његових устију?
Григорије: Код безмерне чистоте Божије и једноставности његове природе много је кадра, о Петре, учинити нишчета и чистота људскога духа. Ето због чега слуге његове које, напустивши скорби овога света, не знају више за испразне беседе, већ избегавају расејавање и обремењивање својега духа многим говорењем, у већој мери него какви други људи бивају удостојене услишења од стране њиховог Саздатеља. Они, наиме, колико им је могуће, управо кроз чистоту и свету простоту својега срца, већ стоје у једнодушном сагласју са Свевишњим, по сличности коју са њиме имају.
14. Ми напротив, често се састајући са људима од овога света, не ретко затичемо себе у испразним разговорима, па чак и у веома пагубним речима; тако се наша уста у толикој мери удаљују од Бога свесилног, колико блиска бивају овоме свету. Бивамо, заиста, силно поведени за кукавним овоземаљским пристрашћима, мешамо ли се међу људе од овога света и уподобљујемо ли се њима непрестаним говорењем.
15. Управо овога ради Исаија, након што је у виђењу угледао Господа, Цара над војскама, укорава себе са најдубљим скрушењем, казујућп: Јаох мени! погибох, jep сам човек нечистих усана. Исповеда уз то и због чега су му усне онечишћене, кад додаје: Живим усред народа нечистих усана.[5] Горко жали пророк због нечистоте својих усана, но подробно назначује и где их је упрљао, казујући да настава посред народа нечистих усана.
16. Веома је тешко, наиме, да речи људи овога света не прљају душу онога који их слуша, будући да, пристанемо ли да са свима размењујемо по коју реч, мало по мало, како се изграђује навика, почињемо чак да налазимо насладу у овим разговорима, што нама нису прикладни, те се на крају затичемо већ немоћни да се отмемо овоме чему смо испрва попустили против сопствене воље, из чистога снисхођења. Прелазимо тако од испразних речи ка онима што наносе штету души, од разговора испуњених чистом лакомисленошћу ка онима обремењеним грехом, а реч уста наших, у молитви, бива утолико мање од Бога слушана колико су се наше усне онечистиле казивањем сваковрсног безумља. Наиме, како стоји писано: Ко одвраћа ухо своје да не чује закона, и молитва је његова мрска.[6]
17. Чему се, дакле, чудити ако ли Господ оклева да нас услиши кад га призивамо, нас, који смо свагда троми и закаснели на слушање његовога гласа, ако ли не, каткад, и глуви? Шта је, наиме, чудно у томе што Флоренције, напротив, без оклевања би услишен у својој молитви, он, који са крајњом спремношћу, без прекида управљаше ухо својега срца ка заповестима Господњим?
Петар: Шта приговорити овом беспрекорном расуђивању?
18. Григорије: Евтихије, пак, сапутник Флоренцијев на путу Господњем, тек након своје кончине просија чудесним знамењима. Житељи онога краја памте их безброј. Најзнаменитије је, пак, ово што, све до данашњег доба Лангобарда, свемогућем Богу често беше по вољи да твори чудеса преко монашке расе овога светитеља. Наиме, у време знатних суша, кад би се земља нашла испијена и сува од изузетне жеге, житељи Нурсије,[7] његовога града, сабравши се, узимаху његову расу и подизаху је пред очима Господњим уз жарка преклињања. Док тако, непрестано се молећи, пролажаху кроз поља носећи одећу овог човека Божијег, ево где биваху услишени доласком кише, тако обилне, да земља њоме остајаше натопљена.
19. Ово јасно сведочаше о томе какве је врлине скривала његова душа, будући да довољно беше поднети његову расу како би се стишао гнев Саздатеља.
НАПОМЕНЕ:
- О презвитеру Санктулу погледај III, 37. О Нурсији, области у Валерији, в. 1,4, 8 и напомену.
- Спомен светих Евтихија и Флоренција слави се 23. августа.
- Евтихије бива позван за игумана манастира на сличан начин као и преподобни Бенедикт (II, 3, 2). Реч је о данашњем манастиру Светог Евтихија,смештеном између Кампија и Прећија, на петнаестак километара од Норчије.
- 1 Кор 6,9
- Ис6,5
- Пр28,9
- Данашња Норчија у Умбрији.
