ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава XXIII
О ДВЕ МОНАХИЊЕ ОДЛУЧЕНЕ ОД СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
 
1. Григорије: Ни његов уобичајени начин говора, Петре, не беше никада лишен благодатне силе, јер будући да његово срце беше свагда устремљено к вишњим стварима, из уста му не излажаше нити једна празна реч. Овога ради, ако би каткад и изрекао нешто не у својству изричите заповести, већ више претње ради, сила његове речи беше толика, да се оно што би изговорио не показиваше неизвесним или тек могућним, већ поседоваше моћ неумитне пресуде.
2. Ево једнога примера: недалеко од манастира живљаху у осами две побожне жене племенитога рода, о чијим се свагдашњим потребама старао један благочестиви хришћанин. Догађа се, међутим, да у појединих (људи) узвишеност порекла бива сједињена с духовном нискошћу; наиме, сама свест о томе да су унеколико виши од других чини их мање спремнима да у овоме свету стекну смирење. Стога, дакле, две већ поменуте инокиње не беху још увек кадре да владају својим језиком – како би захтевала одора што су је носиле – те својим речима учестало раздраживаху доброг и побожног човека што их је опскрбљавао.
3. Овај пак након што је дуго трпео овакво стање, отиде човеку Божијему те му приповеди о овим увредама које је морао да поднесе. Чувши ово поводом њих, Бенедикт им спремно упути овакву опомену: “Обуздајте ваш језик; не исправите ли се, одлучићу вас”. Овиме он не намераваше, наиме, да изрекне стварну пресуду о одлучењу,[1] већ само да запрети њиме.
4. Но, ове, не стигавши да се одуче од својега порока, након неколико дана умреше, и беху погребене у цркви. Од тада, сваки пут када би се у цркви светковала света литургија, у часу док би ђакон, по устаљеном правилу, возглашавао: “Ко је одлучен, нека изађе”, дадиља двеју преминулих, која уобичаваше да за њих доноси принос[2] Господу, могаше да их види како излазе из својих гробова и напуштају цркву. Ова се пак, приметивши више пута да покојне инокиње не могаху да остану унутар цркве управо од часа када би се зачуо ђаконов позив, присети да им
човек Божији беше запретио одлучењем, не покажу ли се исправним у говорењу и поступању.
5. С великом жалошћу о овоме би обавештен слуга Божији. Овај пак не часећи, посла принос из властитих руку, казујући: “Идите и предложите Господу овај принос за њих па ће бити разрешене од одлучења”. И догоди се управо да, након што је овај принос предложен, кад год би ђакон упућивао одлученима позив да напусте храм, ове две не беху више виђене како излазе.
6. Петар: Збуњује ме, заиста, замисао да какав човек – па био и најчаснији и најсветији – беше властан да разреши душе што су се већ јавиле на невидљивом судишту Божијем.
Григорије: Не бејаше ли, Петре, још у увек у овој смртној плоти онај што чу упућене му речи: Што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земњи биће раздрешено на небесима[3]. Наместо овога, примају сада моћ да свезују и разрешују они што, вером и светошћу својега живљења, држе у руци власт над духовним стварима. Но, како би човек – од земље саздан – могао стећи тако високу власт, сам се Створитељ неба и земље с небеса спусти на земљу; а како би плот узмогла да суди и самим духовима, он, који је Бог, у благовољењу своме учини сама себе плоћу, спасења ради људскога. Тако дакле, управо посредством тога што се сила Божија унизи пода се, примивши на себе немоћ нашу, наша се човечанска слабост нађе уздигнутом понад властитих моћи.
7. Петар: Тумачење које си изнео стоји у савршеном сагласју са учињеним знамењима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одлучење које монасима налаже игуман поводом празнословља или злословља позната је епитимија, која, дакле, подразумева забрану приступа светом Причешћу. Свети Бенедикт је очигледно руководио и монахиње.
  2. Тј. просфору.
  3. Мт 16,19

Comments are closed.