ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХVI
О МАРТИНУ, МОНАХУ СА ГОРЕ МАРСИКУС
 
1. Не тако давно, живљаше у Кампанији, на гори званој Марсикус,[1] као пустиножитељ, муж достојан највећег дивљења, по имену Мартин.[2] Неколико година провођаше он живот затворника, повукавши се у једну тесну пећину. Многи од нас улучили су прилику да га сретну, па чак и да постану очевицима његових дела. И сам сам о њему дознао не мало удивљујућих повести, кроз приповедања мојега најчесније упамћенога претходника, папе Пелагија, и других не мање побожних отаца.
2. Прво његово чудо беше овакво: када је дошао да се настани у кланцу горе Марсикус, из исте оне стене што је, природно удубљена, творила узану и дубоку пећину, наједном изби вода која тецијаше кап по кап, управо колико беше неопходно човеку Божијем Мартину за свагдашње његове потребе – нити му штогод претицаше нити кадгод недостајаше. Овим чудесним знамењем Господ свемогући недвосмислено указиваше колико је његово старање за оданога слугу, којега, у његовој осами, снабдеваше питком водом из тврде стене, чудесним начином који нам је већ добро познат.[3]
3. Но, прастари непријатељ рода људскога, завидећи Мартиновом узрастању у врлинама, стаде да дела како би га изагнао из пећине, користећи притом сву своју уобичајену домишљатост. Ушавши у једну звер себи подобну, змију наиме, покуша да га истера из станишта које је себи одабрао, уливајући му страх. Змија, дакле, стаде да се појављује у пећини насамо са подвижником, да се пружа пред њиме док стајаше на молитви и опружа покрај њега кад би застао да отпочине. Но, овај свети муж, ни најмање преплашен, пружаше к њеним устима руку или стопало, казујући: “Ако си примила допуштење да ме угризеш, ја ти нећу бранити”.
4. Ово потраја читаве три године, све док се једнога дана непријатељ од искони, поражен његовом толиком одважношћу, не нађе обузет безумним гневом. Змија у коју се беше увукао, отпузавши дуж стрмог обронка планине, баци се наједном у понор; и пламеновима што су избијали из њенога тела сажеже сво растиње дуж ове стрмине. На овај начин, пустошећи огњем читав обронак, нечастиви се пред неодољивом силом Свевишњега нађе присиљен да ода сву своју истинску немоћ – беше поражен, у суновратном повлачењу. Промисли, молим те, како је узвишен морао пребивати дух овога човека Божијег, који читаве три године дељаше тескобну пећину са змијом, без и најмањег страха.
Петар: Обузима ме ужас већ и док слушам то што говориш.
5. Григорије: Овај се преподобни муж, већ на почетку свог добровољног затворништва, беше заветовао да никада више неће погледати на жену, не с разлога што би икако презирао женски род, већ чувајући се да не буде наведен у кушњу посматрањем нечије телесне красоте.[4] Дознавши за ово, једна жена се злонамерно усуди да се успне уз стрму гору и да се журно запути, одлучна и бестидна, ка Мартиновој пећини. Овај пак, видећи је издалека, те познавши по одећи да се то жена беше упутила к њему, припаде на молитву, спустивши лице на земљу, и остаде лежећи ничице све док се дрзница, уморивши се, не удаљи од улаза у његову келију. Истога дана, ова жена, тек што се спустила низ окомиту стрмину планине, умре. Из њене напрасне смрти, сличне каквој пресуди, могаше се лако разумети колико немило беше свемогућем Богу то што ова, гоњена бестидним жаром, крену да ожалости његовог верног слугу.
6. Други пут, пак, уз уску стазу која је водила ка келији светога мужа, успињући се уз планинску стрмен, споро је напредовала већа група људи: беше ово побожан свет, који се подвижнику запутио ради благослова и поуке. Изненада се један дечак, неопрезно корачајући, поклизну са стрмога пута, откотрљавши се потом све до удолине која се налазила у понору подно планине. На овоме месту, наиме, гора се уздиже тако високо да стабла узрасла у удолини, гледана са планинских врхова, стоје налик каквим омањим жбуновима. Сви који су се успињали уз стрмен нађоше се крајње ужаснути овим трагичним случајем, и са брижљивим старањем кренуше да истражују област где су се надали да ће угледати тело несрећног дечака. Ко би још могао помислити да ће га затећи жива? Ко би се усудио да помисли како се ово дете на тлу обрело читаво, знајући да би оштре избочине стена, којима је био покривен читав обронак, морале ужасно израњавити читаво његово тело. Но, дечак, којега су тражили у безнадном јаду, би обретен у удолини не само жив већ потпуно неозлеђен. Сви се нађоше посве уверени да се малишан затекао без и најмање огреботине управо стога, што га је, у његовом страховитом пропадању, штитила и придржавала молитва преподобног Мартина.
7. Над пећином-келијом овог угодника Божијег, надношаше се огромна, нагнута стена, која се једва држала за планинску стрмину. Из часа у час се повећаваше опасност од њенога обрушавања, а пошто се надносила над самим стаништем човека Божијег, постаде сталном претњом, управљеном против његовога живота. Маскатор, унук племенитога Арментарија,[5] пође к Мартину праћен знатним бројем сународника; стаде га умољавати да изађе из пећине, како би од планине могли одвојити ову стену која је претила да се сруши; након овога, слуга би Господњи могао даље наставати у своме станишту без икакве опасности. Мартин се са овиме не сагласи, те једноставно каза Маскатору да учини шта му је могуће. Он се, пак, повуче у најзабитији део своје келије. Но, не беше никакве сумње да ће, упркос овој предострожности, стена, обруши ли се нагло, срушити и саму пећину и усмртити затворника.
8. Док људи који у мноштву беху дошли са Маскатором настојаху да, ако је могуће, одвоје огромну нагнуту стену, а да притом не нанесу никакво зло човеку Божијему, ето где се, пред очима свију, догоди право чудо. Одједном, наиме, ова стена коју су покушавали да оборе, одвојивши се од стрмени под ударцима пијука, како не би ни окрзнула свод Мартинове пећине, начини као какав заокрет у скоку, и баш као избегавајући и да се дотакне слуге Божијег, паде подаље. Ко год тврдо верује да све бива устројено по промислу Божијем, разумеће да се и ово небивало чудо догоди по заповеди Свевишњега а посредством ангелским.
9. На почетку свог отшелничког живота, онде на гори Марсикус, још док од поменуте пећине не беше начинио место свог затворничког подвига, Мартин себи за стопало прикачи гвоздени ланац, причврстивши му други крај за једну стену, како се не би могао кретати даље но што му је дужина ланца допуштала. Дознавши за ово, преподобни Бенедикт, онај благословени муж о којему сам већ опширно беседио, посла једнога од својих ученика да му каже: “Ако си слуга Господњи, нека те не држи спутана ланац од гвожђа већ ланац Христов”.[6] Саслушавши ову опомену, Мартин без оклевања раскиде ланац, па ипак потом никада, премда будући слободан, не ступи ногом преко границе на коју се беше навикао док стојаше окован; и без ланца он спута себе на тескобном простору где се претходно налазио везан.
10. Након што се повукао да живи у клети своје пећине, Мартин стече и неколицину ученика, који пак наставаху ван пећине. Ови уобичаваху да црпу воду из једнога окна, користећи је за насушне потребе. Но, уже за које беше привезан чабар за воду непрестано се истањиваше да би најзад пукло. Ученици тада заискаше од Мартина ланац који је својевремено носио причвршћен за стопало. Узевши га, причврстише га за уже и на ово привезаше ведро. Од овога часа се речено уже, премда се из дана у дан натапало водом, више не раскидаше, баш као да је, додиром са ланцем човека Божијег, попримило отпорност према води својствену гвожђу.
11. Петар: Бескрајно се наслађујем слушајући о овим збивањима, колико стога што су заиста удивљујућа, толико и знајући да су се одиграла не тако давно.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч је о брду на чијим се источним падинама налази градић Каринола у Кампанији.
  2. Свети Мартин се празнује 3. августа. Рођен је око 500. године, а упокојио се 3. августа 580. године. Патрон је градића Кариноле. Интересантна је повест о моштима светог Мартина. Након његовог престављења, монаси су положили његово чесно тело у манастирску цркву, где је остало све до 1094. године. За то време, бројни епископи из околине, као и цивилне власти, покушавали су да их присвоје. Али, сваки покушај се показао узалудним, будући да је свака од поменутих прилика била пропраћена необичним знамењима: олујним непогодама и земљотресима. Година 840-841, Сарацени су покушали да заузму манастир. Свети Мартин се тада јавио међу својим монасима, којих је тада било око триста, и повео их у битку против Сарацена, којих је током сукоба пострадало око две хиљаде. У XI веку, епископ Кариноле, изградивши катедрални храм, свечано је овамо пренео мошти преподобног Мартина, поштујући тако жељу светитеља да се ни посмртно не удаљава од горе свога подвига. Манастир, који је свети Мартин основао, био је настањен до X века , а могуће је и нешто након тога.
  3. Уп.Бр 20,7-11
  4. Сличан пример имамо и код Јована Ликопољског (Hist. mon 1, 391В), Па-ладија (Hist. Laus. 35,13), као и код Касијана (Conlat. 7,26). Случај светог Бенедикта нас учи какву кушњу код подвижника може изазвати и сама представа жене.
  5. Маскатор и Арментарије, судећи по титули inlustris, без сумње припадају највишем реду сенатора, одмах након патриција и конзула.
  6. Мартинова веза са преподобним Бенедиктом, у коме препознајемо човека Божијег из манастира на гори покрај Касинума, указује нам на то да је затворник са горе Марсикус испрва био монах у поменутом манастиру.

Comments are closed.