ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХХVI
О МИНИ ПУСТИЊАКУ
 
1. Веома скоро, у крајевима Самније, провођаше живот отшелника један муж достојан чествовања, назван Мина.[1] Многи су га од нас познавали, јер се упокојио, наиме, тек пре неких десетак година. Нећу се, ради потврде својих наредних речи, позвати ни на кога понаособ, будући да је сведока преподобном живљењу овога човека толико, колико је и оних што познају област Самније.[2]
2. Мина, дакле, не поседоваше ништа чиме би се послужио за властите потребе, осим неколико кошница са пчелама. Једнога дана некакав Лангобард[3] намери да му оплени и ово добро, но, будући затечен, најпре претрпе строги укор од стране пустиножитеља, да би се потом, пред њиме, нашао мучен злим духом. Након овога, Минино име постаде знано не само међу житељима овога краја, већ и међу варварима, те се нико више не усуђиваше да се приближи његовој келији без доличног поштовања.
3. Често пак медведи, појављујући се из оближње шуме, настојаху да насрну на Минине пчеле; но, како би их угледао, овај их удараше штапом који је повазда носио у руци. Затечене његовим ударцима, ове крвожедне животиње су се урличући давале у бег. Звери, које је тешко било уплашити и мачевима, повлачиле су се пред обичним ударцима штапом, које им задаваше рука светога човека.
4. Његово трајно старање беше у томе да на овоме свету баш ништа не поседује, ништа не тражи, те да свакога ко би му притекао милосрђа ради, разгори чежњом за животом вечним. Дозна ли тада за нечија прегрешења, не устезаше се да укори, шибајући сагрешившега потресним беседама, проистеклим из жарке љубави што га је на ово подстицала. Они, пак, који су наставали у близини Мининог обиталишта, па и многи удаљенији, беху уобичајили да му шаљу дарове, свако од њих одређеним даном у седмици, како би увек био у прилици да понуди понешто свакоме ко би га посетио.
5. Једном приликом, некакав поседник по имену Картерије, наведен нечистом жељом, уграби једну монахињу и ступи са њоме у безакони брак. Чим је за ово дознао, човек Божији, служећи се првим гласницима који су му се указали, упути овоме најстрожији укор, достојан његовог преступа. Картерије се тада, и сам свестан тежине својега безакоња, нађе обузет страхом и не налажаше смелости да се покаже пред слугом Божијим, очекујући да ће се обрести покаран са крајњом строгошћу, што је и приличило оваквом сагрешењу. Ипак, хотећи да му уручи своје дарове, отпосла их заједно са туђима, како би их светитељ, и не знајући, примио.
6. Мина, пак, након што му беху показане понуде свију, сеђаше ћутећи; посматраше их, једну по једну, са помном пажњом, те, узевши све остале и одвојивши их на страну, а духовним пак оком препознавши оне Картеријеве, узгнуша се ових и одбаци их од себе, говорећи: “Идите и реците му: ‘Отео си свемогућем Богу принос који му је припадао а мени ли шаљеш дарове? Не прихватам твоју жртву, јер си Богу одузео његову'”. Видећи и чујући ово, присутни се затекоше обузети великим страхом пред овим човеком Божијим, кадрим да тако поуздано просуђује о поступцима оних који су удаљени од њега.
7. Петар: Уверен сам да би се људи оваквих својстава у време прогона без страха суочили са мучеништвом.
Григорије: Две су, Петре, врсте мучеништва: једно је у тајности, друго наочиглед људима. Наиме, и не претрпевши спољашње прогонство, у својој се нутрини удостојаваш мученичкога венца ако ли у твоме духу пламти врлина трпљења.
8. Сам нам Господ у Еванђељу открива како је могуће постати мучеником и без видљивога пострадања. Наиме, синовима Зеведејевим, који у слепилу својега ума искаху да у царству његовоме заузму најславнија места, Господ вели: Можете ли пити чашу коју ћу ја пити? Па кад рекоше: Можемо, додаде, обраћајући се обојици: Чашу, дакле, моју испићете; али сести мени с десне и с леве стране, није моје да дам.[4] Шта, управо, назива чашом, ако ли не чашу страдања? Заиста, знано нам је да Јаков проли своју крв за Господа,[5] но Јован оконча своје дане у времену мира за Цркву. Дакле, пошто је потврђено да ће и Јован, премда не пострадавши у гоњењу, ипак испити чашу Господњу, закључићемо, без двојбе, да нам је могуће јавити се мученицима и без видљивог подношења мука.
9. Што се пак људи особите духовне снаге и благодати тиче, о каквима смо већ говорили, залудно је помишљати како би се могли пројавити мученицима, да су како живели у доба гоњења. Они, наиме, одолевајући подмуклим замкама лукавог ненавидника, љубећи на овоме свету и своје мрзитеље, и не препуштајући се никада прохтевима плоти, постајаху мученицима и у времену мира, приносећи у духу сами себе на жртву Богу свемоћноме. Но, треба ли се, можда, чудити ако се и у наше доба, укаже ли се томе прилика, догоди да се венцем мучеништва увенчају и прости људи, световнога живљења, за које никада не бисмо ни помислили да су одређени да задобију славу на небесима?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Мина се празнује 11. новембра. Упокојио се 583. године. Мошти му почивају у цркви Светог Мине, у граду Сант Агата деи Готи, у Кампанији. Патрон је градића Витулано, такође у Кампанији.
  2. Предање, потврђено у 10. веку, казује да се Минин гроб налази у малом храму на брду Табурно, недалеко од Беневента.
  3. Самнија је, заједно са Кампанијом, пала у руке Лангобарда након њихове победе над Бадуаром, војсковођом цара Јустина, 576. године (Павле ђакон, Hist. Lang. 2,32).
  4. МТ. 20, 20-23
  5. Уп. Дап 12,2

Comments are closed.