ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА IV
Глава XX
О ИСХОДУ ДУШЕ СТЕФАНА, СЛУГЕ БОЖИЈЕГ
1. Из приповести већ помињаног Проба и других благоверних мужева, дознао сам ово што сам већ улучио прилику да изложим у омилијама на еванђеља, а поводом преподобног игумана, оца Стефана.[1] Беше то човек који, по сведочењу самог Проба и многих других, на овоме свету нити је шта поседовао нити шта прижељкивао, не љубећи другога до нишчете Божије. У пострадањима он свагда пригрљаваше трпљење, уклањаше се од људи овога света, жудећи једино за сталним пребивањем у молитви. Открићу ти тек један пример његових добродетељи, који ће ти допустити да наслутиш безбројне врлине којима беше украшен.
2. Једнога дана, наиме, донесе он на гувно, након косидбе, летину коју беше засејао властитом руком, а која беше намењена да сама прехрани њега и његове ученике током читаве године. Некакав, пак, озлобљен човек, потакнут наговарањем непријатеља од искони, подметну под ово огањ и спали све што је стајало на гувну. Неко други потом, видећи шта се догодило, отрча да извести о овоме слугу Божијега, те, приповедивши му све, дометну: “Авај, авај, несрећни оче Стефане, шта те је задесило!” Овај пак, спокојна лика и неузнемирена духа, одврати: “Авај злочинитељу, због овога што се њему догодило! Мене, пак, шта је задесило”?[2]
3. Не пројављује ли се из ових речи јасно до каквих је висина благодати допро овај, који, нашавши се лишен целокупног иметка у који се могао уздати, остаде умом непомућен, жалећи већма због онога који му је нанео зло него због властитог губитка, у знању да овај има да претрпи штету проузроковану почињеним сагрешењем. Тишташе га, наиме, не ова штета која је њему самоме нанесена извана, већ она нутарња, што ју је злочинитељ себи проузроковао.
4. Стога, кад игуману дође самртни час, многи притекоше како би овој тако светој души, која се”приправљала да остави овај свет, препоручили властите душе. Док сви сабрани стајаху покрај његовога одра, неки од ових угледаше где улазе свети ангели, но не могаху да изусте ниједну реч пред оваквим виђењем; други, пак, не беху ништа опазили. Но, сви присутни беху обузети тако големим страхом, да нико од њих не могаде да се задржи онде у часу док се ова света душа разлучивала од тела. И они, дакле, који беху удостојени виђења, и они који ништа нису угледали, сви се испуњени једнаким страхом и трепетом повукоше са онога места. Ово, пак, само по себи допушта да наслутимо какву је вишњу силу морала примити ова исходећа душа, чијем се пресељењу нико од смртних није показао кадар да остане присутан.
НАПОМЕНЕ:
- Стефан је игуман у Реати, граду где је епископ био Проб, ујак истоименог монаха приповедача.
- Реакција игумана Стефана на почињено му зло подобна је оној преподобног Бенедикта у II, 3,4.
