ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XIV
О КОНЧИНИ ГАЛЕ, СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ
 
1. Држим да не треба оставити по страни ни ову повест, поверену ми од стране озбиљних и веродостојних сабеседника. Наиме, у време Гота, једна млада жена родом од највишег римског племства, Гала,[1] кћи конзула и патриција Симаха, би удата у најранијем девојаштву, но за мање од годину дана остаде удовом. Притом, премда преизобилујући свим добрима овога света, будући уз то украшена и цветом животне доби, наместо да похрли у други брак, изабра да се сједини са Богом духовном свезом (=духовним браком), којој је начало у сузама (=жалости), но исходиште јој је у непролазним радостима, одбијајући да се изнова подвргне плотском супружанству, које свагда отпочиње весељем а окончава се жалошћу.
2. Како, пак, Гала беше веома жарке телесне природе, лекари стадоше да је опомињу како би се, не препусти ли се изнова супружанском загрљају, могло догодити да јој, због противљења природном телесном огњу, премда као жени, нарасте брада. Ово се заиста и догоди. Но, ова света жена, будући свим срцем приљубљена красоти свог божественог Женика, не страховаше од каквог наружења својег спољашњег вида (=лика), нити се стараше о каквом унакажењу онога што не беше омилело њеном небесном Женику.
3. Догоди се, дакле, да убрзо након мужевљеве смрти Гала одбаци световне хаљине, предајући себе на службу свемогућем Богу у манастиру крај цркве Светог апостола Петра. Онде проборави дуги низ година, живећи у простоти срца, сва предана молитви и чињењу милосрдних дела. Кад потом свемогући Бог благоизволе да јој за њене трудове уручи непролазну плату, Гала се затече оболела од некакве живе ране на грудима. Ноћу, понад њене постеље, по обичају гораху две светиљке, будући да ова, као љубитељка светлости, и то не само оне духовне, зазираше чак и од тварне таме.
4. Једне, пак, ноћи, док лежаше на одру опхрвана боловима, Гала угледа блаженог апостола Петра где стоји између две светиљке постављене над њоме. Нимало изненађена нити устрашена, већ преплављена радошћу и смелошћу којом ју је испуњавала љубав, она га упита. “Шта ово значи, господине мој? Јесу ли ми то отпуштена моја сагрешења?” Овај на то, непојмљиво блага лика, приклонивши главу, потврди, казујући јој: “Отпуштена су. Дођи!” Гала, пак, будући да љубљаше једну монахињу из ове обитељи понад свију осталих, додаде: “Молим те, нека би пошла са мном сестра Бенедикта”. На то јој одврати: “Не, већ ће сада ова (друга сестра) поћи уз тебе. Ова, пак, за коју си замолила, следоваће ти кроз тридесет дана”. Након ових речи, виђење ишчезе.
5. Гала потом посла да дозову матер (=игуманију) ове обитељи, те овој повери све што је видела и чула. Три дана касније, умре скупа са сестром коју свети апостол беше назначио. Друга, пак, за коју је Гала молила да јој следује, предаде дух након тридесет дана. Све што се збило остаде у овом манастиру у живом сећању све до данашњих дана, те, управо онако како им је предато од стране матера које овоме беху присутне, и монахиње које данас наставају ову обитељ радо и подробно приповедају о свему, наликујући и саме очевицима овог небивалог чуда.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Света Гала се празнује 5. октобра. Мошти јој почивају у цркви Santa Maria in Portico у Риму, где је по предању сахрањена.

Comments are closed.