ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХХХI
О ХЕРМИНИГИЛДУ, СИНУ ЛЕВИГИЛДА, КРАЉА ВИЗИГОТА, УБИЈЕНОМ ОД СОПСТВЕНОГ ОЦА ЗА ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ
 
1. Григорије: Како смо дознали из причања многих који нам пристижу из различитих области Хиспаније, краљ Херминигилд,[1] син Левигилда, краља Визигота, беше се обратио од аријанскога зловерја у православну веру, потакнут поукама Леандра,[2] епископа града Хиспалиса,[3]’ мужа достојног највишег чествовања, мог дугогодишњег присног пријатеља.
2. Његов пак отац, аријанац, не пропушташе начина којим би га навео да се врати поменутој јереси. Настојаше, наиме, да га придобије обећањима и даровима, потом да га застраши језивим претњама. Но, како младић, тврдо постојан, одвраћаше да му није могућно да одступи од истините вере, коју већ беше свим срцем пригрлио, отац га, у помамном гневу, лиши права на трон и одузе му сва припадајућа добра. Не успевајући ни овиме да поколеба крепост његовога духа, затвори га у тескобну тамницу, намакавши му ланце на руке и врат. Онде млади краљ Херминигилд, који беше презрео земаљско царство тежећи огњеном жудњом за оним небеским, клекнувши на кострет, у тешким оковима, стаде да узноси жарке молитве свемогућем Богу, иштући од њега потпору. Он са гнушањем помишљаше на славу овог пропадљивог света, узвисујући се духом у толико већој мери, колико му управо овде, у ланцима, постајаше јасније како су ништавна добра којих може бити лишен.
3. Користећи се даном пасхалног славља, зломислени Левигилд, у глуво доба ноћи, посла к своме сину једног аријанског епископа, како би овај из његових руку примио светогрдно причешће, стекавши овом ценом изнова очеву благонаклоност. Но, Херминигилд, сав предан Богу какав беше, дочека аријанца са дужним прекорима и одби његова нечастива настојања строгим речима, каквих беше достојан. Младић, наиме, премда будући окована тела, мужествено стајаше у слободи својега духа.
4. Како се епископ врати, отац аријанац, ван себе од гнева, ни мало не премишљајући, посла своје потчињене да убију срчаног исповедника Божијег, онде где се налажаше заточен. Заповед би извршена. Чим су крочили у тамницу, крвници га секиром ударише у главу, лишавајући га тако телеснога живота. Но, шта им уистину беше могућно да усмрте у Херминигилду, ако ли не једино оно што он сам, очевидно, беше презрео.
5. А како би пројављена била његова истинита слава, не беху изостала ни чудесна знамења послана свише. Усред ноћне тишине, наиме, стаде се разлегати умилно псалмопојање на месту где лежаше тело овога краља и мученика – утолико истинитијега краља, будући да се јави истинским мучеником. Казују да су се оданде, ноћу, могла видети и бројна упаљена кандила. Следствено овоме, сви верни почеше одавати почаст Херминигилдовим моштима, како доликује мученику Христа ради.
6. Отац пак, јеретик и убица властитог чеда, раскајавши се, оплакиваше почињено злодело, не достигавши ипак до спасења. Наиме, премда беше спознао истинитост православне вере, у страху од својега народа, не усуђиваше се да јој се обрати. Тешком болешћу доведен на измак живота, постара се пак да епископу Леандру, којега је раније озверовљено прогонио, повери свог другог сина, краља Рекареда, и самога следбеника Аријеве јереси. Жеља му беше да га епископ својим поукама упути ка истини, као што беше учинио са Херминигилдом. Предавши га, дакле, овоме на духовно старање, краљ умре.
7. Рекаред након овога, не следујући стопама оца јеретика, већ онима брата мученика, те се јавно одрекавши аријанства, привуче сав народ Визигота истинитој вери. Најпосле, чак, објави да онај који би, исповедајући Аријеву заблуду, живео као противник Царства Божијега, не може војевати ни у име његовог краљевства.
8. Зар је зачуђујуће то што објавитељем истините вере постаде брат једнога мученика? Не беху ли, заиста, братовљеве врлине те које ће Рекареду помоћи да толико људство приведе Богу? Промотримо ли ово, учиниће нам се да беше посве немогуће да се све речено збуде да краљ Херминигилд не беше пострадао за истину. Писано је, наиме, ово: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.[4] Видимо, ево, где се на удима понавља оно што знамо да се збило са главом. У роду Визигота, гле, један умре, како би многи живели, и од тог јединог зрна пшенице, што паде, остајући одано својему вероисповедању, израсте обилна жетва душа.
Петар: Чудесна повест, непојмљива нашему добу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Херминигилд се слави 1. новембра. Пострадао је 586. године. Према Григорију Турском (Hist. Franc. 5, 39) Херминигилд је приведен православној вери од стране своје супруге, франачке принцезе Југунде, примивши притом име Јован. Сматра се да је, нашавши се у Хиспалису, примио миро-помазање од стране епископа Леандра, свога ујака. Мошти му се налазе у Севиљи, где се слави као патрон града.
  2. Свети Леандар се празнује 13. марта. Рођен је око 545. године у Картагини (у Шпанији), а упокојио се око 600. године у Хиспалису. Свети Григорије Велики и свети Леандар упознали су се у Константинопољу и постали пријатељи, о чему сведоче сачуване Григоријеве посланице епископу Леандру.
  3. Данашњи град Севиља, у Шпанији.
  4. Јн 12,24

Comments are closed.