ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XXIII
О МУЧЕНИЧКОЈ КОНЧИНИ ИГУМАНА СУРАНИЈА
 
1. Живео сам још увек у манастиру, у време кад, по сведочењу извесних благочестивих мужева, дознадох да је у време Лангобарда, у области прозваној Сура, као игуман једнога манастира боравио отац светога живљења, по имену Сураније.[1] Како у његово општежиће пристигоше бројни заробљеници који су успели да умакну, као и народ избегао пред варварским пустошењем, он овима раздаде све чиме је манастир располагао. Након што је на име милостиње разделио чак и своју, као и одећу својих монаха, те и залихе поверене економу, подаде овим невољницима и све што се могло наћи у повртњаку.
2. Најпосле, кад већ беше раздао све што се онде затекло, изненада у манастир упадоше Лангобарди, дограбише игумана, те стадоше од њега да захтевају злато. Како им овај каза да га уопште не поседује, одведоше га на оближњи брег, по којему се распростирала непрегледна шума. Онде се, у шупљини једног дрвета налазио скривен један од одбеглих заробљеника. Управо на овом месту, један од Лангобарда, исукавши мач, посече преподобног мужа. У часу кад се његово тело срушило на тле, сва гора и шума се затресоше, баш као и да је сама земља, својим трепетом, била намерна да искаже да јој је немогуће понети бреме светости пострадалог мученика.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Име Сураније, непознато из других извора, заправо значи “житељ Суре”, градића из истоимене области која се налазила у Кампанији, а данас у области Просиноне.

Comments are closed.