ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXXVI
О МАКСИМИЈАНУ, ЕПИСКОПУ СИРАКУЗЕ, И О ЧУДЕСНОМ ИЗБАВЉЕЊУ ОД БРОДОЛОМА
 
1. Григорије: Није нам упутно обавити ћутњом ни какво се чудесно дело свемогући Бог смиловао да пројави на Максимијану, слузи својему, садањем епископу Сиракузе, а у оно пак доба игуману мојега манастира.[1]) Док сам се, наиме, послан од мојега архијереја, бавио извесним црквеним задужењем на двору у Константинопољу, дође к мени са неколицином браће преподобни Максимијан, потребујући каквога прилога.
2. На повратку у мој манастир у Риму, док пловљаше Адријатским морем,[2] нашавши се затечен нечувено жестоком буром, искусиће у један мах гнев и благовољење Божије, пројављене кроз нечувено збивање, уједно и небивало чудо, какво се догодило на њему и његовим сапутницима. Док су, наиме, огромни таласи, дизани разјареном жестином ветра, потресали брод, доводећи у опасност животе путника, катарке се, избијених клинова, срушише у воду, једра се нађоше отргнута посред валова и читаво бродско корито, шибано јарошћу мора, беше знатно оштећено.
3. Вода, продирући кроз настале пукотине, испуни брод све до горње палубе, тако да се већ чинило не да се пловило налази усред таласа, већ да се ови дижу посред самога брода. Они што су се на њему налазили, не бивајући већ ужаснути приближавањем смрти, већ тиме што су је осећали и сагледавали посве присутном, разменише међу собом целив мира и примише тело и крв Спаситељеву. Сваки се од њих препоручиваше Свевишњему, еда би овај, препустивши њихова тела овако језивој смрти, милосрдно увео у свој покој њихове душе.
4. Но, свемогући Бог, који им беше допустио да проживе тренутке овако неизрециве тескобе, сачува њихове животе начином који је још теже исказати. Барка, наиме, премда испуњена водом све до горње палубе, остаде на површини мора читавих осам дана, напредујући утврђеном трасом, да би деветога упловила у луку тврђаве Кротон.[3] Овде се сви који су путовали са чесњејшим Максимијаном искрцаше на обалу неповређени.
5. Након што ће и он, као последњи, ступити на тле, усидрени брод се нађе потопљен, баш као да му је, изласком путника, сада већ лишеном њиховога терета, понестала снага која га је држала на површини. Ово пловило које пуно људи, на отвореном мору, беше поднело и огромну количину воде не потонувши ипак, након што се Максимијан са својом братијом искрцао, не беше више у стању, усред луке, да поднесе терет воде, премда без терета путника. Ето како свемогући Бог показа да управо он сам бејаше тај који је својом руком држао претоварену барку поврх валова; јер сада, ево, празна и напуштена од својих путника, она се истога часа нађе потопљеном.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О светом Максимијану погледај, 1, 7, 1 и напомену. Његов спомен се слави 9. јуна. Упокојио се 594. године.
  2. Јадранско море било је на веома злу гласу и називано је uorago nauigantium (тј. ждрелом за морепловце) због учесталих бура. По предању, у многоме се умирило отако је света Јелена, мајка цара Константина, уронила овде чавле страдања Господњег.
  3. Лука Кротон, коју су у оно време запљускивали таласи Јадранског мора, данас је град Кротоне на обали Јонског мора.

Comments are closed.