ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава V
О ПИТАЊУ ДУШЕ, БУДУЋИ ДА ИЗ ТЕЛА ИСХОДИ НЕВИДЉИВО: ПОСТОЈИ ЛИ ОВА УИСТИНУ, БУДУЋИ ДА СЕ НЕ МОЖЕ ВИДЕТИ?
 
1. Петар: Догодило ми се недавно да присуствујем самртном часу једнога сабрата. Док ми још увек говораше, изненадно га напусти животни дах. Он, којега сам тек тренутак раније слушао и посматрао где са мном беседи, налазио се сада предамном бездихан. А његова душа? Беше ли напустила плот преминулога или можда не? Будући да ми не беше могућно да је (очима) угледам, није ли одвећ тешко поверовати у постојање нечега што нико није кадар да види?
2. Григорије: Због чега те збуњује, Петре, то што ниси могао угледати душу где исходи из тела, кад ти није могућно да је проматраш ни док још увек борави у овоме? Помишљаш ли, можда, беседећи овога часа са мном, да у мени нема душе, будући да ти није могуће видети је? Душа је својом природом невидљива, те ето због чега из тела исходи невидљиво, баш као што у овоме претходно невидљиво пребива.
3. Петар: Но, о живљењу душе, у време док је у телу присутна, могуће ми је осведочити се већ и по самим телесним кретњама, будући да, нема ли у телу душе, ни његови удови не би били кадри да се покрену. У каквим би ми пак кретњама или делањима ваљало сагледавати бивствовање душе након плоти, еда бих по томе могао спознати да, скривено мојим чулима, постоји оно што ми није могуће видети?
4. Григорије: Не подобно реченоме, већ овоме насупрот, рећи ћу ти да као што (животна) сила душе оживотворава и ставља у покрет тело, једнако томе и сила божанска испуњава све што је њоме саздано, оживљавајући једно (своје саздање) својим животним духом (=дахом), другоме дајући да живи (=дарујући живот), трећему, најпосле, само благоизволевши да постоји. Не сумњаш, зацело, да уистину постоји Бог који све ствара и њиме господствује, који све испуња и грли (=обухвата), све превасходи и обдржава, који се ничиме не да ограничити, нити пак икако видети. Не сумњај, стога, ни да за служитеље има невидљива суштаства. Који пак служи, дужан је и да тежи сличности са својим господарем, те стога буди уверен да су и служитељи Невидљивога и сами невидљиви. А ко би могли бити ови служитељи ако ли не свети ангели и духови праведних? Дакле, као што полазећи од телесне кретње, ти, поведен овом нижњом пројавом, изводиш закључак о постојању душе што у поменутом телу настава, тако ваља да расућујеш и о животу душе што исходи из тела, вођен вишњом непобитношћу: душа која је дужна да остане у служби свог невидљивог Саздатеља, може надаље живети једино на нама невидљив начин.
5. Петар: Беспрекорно казујеш. Но, ум одбија да поверује ономе у шта се очима не може осведочити.
Григорије: Кад Павле вели: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих[1] потврђује заправо да предметом вере бива оно што нам није дато да видимо. У оно што видимо није нам, наиме, потребно и веровати, будући да га видимо.
6. Па опет, како бих ти ово појаснио не дужећи одвећ, рећи ћу ти да чак и ништа видљиво није могуће опажати осим посредством невидљивог. Ево где твоје телесно око посматра свеколике телесне ствари, но ни само ово телесно око не би било кадро да опажа тварне појаве да га оно нетелесно не покреће да их види. Одузми, наиме, овоме (невидљиви) дух и око које је раније било кадро да проматра остаће узалуд отворено. Покушај да тело лишиш душе: телесне очи, без сумње, остају отворене; па опет, ако ли су саме по себи кадре да виде, зашто тада, када се душа удаљила, не опажају више ништа? Увиди, дакле, да се ни саме видљиве ствари не дају видети осим кроз оно невидљиво.
7. Представимо сада очима нашег ума зидање каквог здања: ето где бивају подизани огромни блокови, тешки стубови крећу се ношени снагом големих справа. Упитаћу те сада: ко извршава ово дело? Видљиво тело, што својим рукама повлачи ову грађу, или пак невидљива душа, која оживљава тело? Покушај да одузмеш оно што се у телу не да видети, и гле, одједном, зауставља се све што си претходно видео у покрету, свеколике оне видљиве гвоздене направе.
8. Ваља нам, дакле, бити увереним да се ни у овом видљивом свету ништа не може одвијати, осим посредством невидљиве творевине. Као што, наиме, свемогући Бог, изливајући пуноћу духа, оживљује своја разумна створења и ставља у покрет невидљива суштаства, тако ова, са своје стране, удахњују кретњу и осетљивост плотским телима која су видљива.
9. Петар: Уистину поражен, што радо признајем, твојим расуђивањем, готов сам да безмало ништавним сматрам све ово видљиво, премда сам доскора, узимајући на себе вид оних неутврђених (у вери), гајио сумње у постојање невидљивог. Угодно ми је све што казујеш. Но, био бих рад да на основу испитаних тврдњи, управо као што на основу телесних кретњи препознајем живљење душе која у плоти обитава, спознам и њено битисање након смрти тела.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јев 11,1

Comments are closed.