ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава LVII
ШТА НАКОН СМРТИ БИВА НА КОРИСТ РАЗРЕШЕЊУ ДУША ОД КАЗНЕ. О ПРЕЗВИТЕРУ ИЗ ЦЕНТУМЦЕЛА, КОГА ЈЕ ДУХ НЕКАКВОГ ЧОВЕКА ЗАМОЛИО ДА МУ, НАКОН ШТО СЕ УПОКОЈИО, УКАЖЕ ПОМОЋ ПРИНОШЕЊЕМ ЕВХАРИСТИЈСКЕ ЖРТВЕ; О ДУШИ МОНАХА ЈУСТА
 
1. Петар: Шта би, дакле, могло бити то што је кадро да помогне душама преминулих?
2. Григорије: Ако сагрешења нису од оних која, након смрти, не могу бити отпуштена, душама, понајчешће, на велику корист бива приношење евхаристијске жртве за њихово спасење. Стога се, неретко, пројављује да управо саме ове душе ишту и очекују овакву помоћ.
3. Већ поменути епископ Феликс сведочи да је ово о чему сам намеран да говорим дознао од једног високопреподобног презвитера, који је до пре две године био међу живима, а наставао је у епархији града Центумцела, као старешина цркве Светог Јована, која се налази крај места званог Тауријана. Овде, где топле воде извиру развијајући обилна испарења, поменути свештеник, када би му телесно здравље то захтевало, уобичаваше да долази ради купељи.
4. Једнога дана, дакле, ушавши у терме, сусрете онде некаквог непознатог човека, који се показа крајње вољан да му се нађе од помоћи, изувајући му обућу с ногу, прихватајући му одећу и приносећи убрус приликом изласка из купељи. Овај се, једном речју, стараше да га у свему збрине и то са крајњом услужношћу.
5. Будући да се ово учестало понављало, овај свештеник, упутивши се једнога дана у терме, размишљајући у себи, каза: “Не смем се показати незахвалним према ономе човеку, који се у купатилу увек стара о мени са толиком пажњом и усрђем. Ваљало би да му штогод понесем на дар”. Узе, дакле, са собом две просфоре у облику круне.[1] Стигавши у терме, затече онде реченога човека, који се, као и увек, у свему потруди да му се покаже корисним. Окупавши се, дакле, презвитер се обуче, те, спремајући се да изађе, понуди овом услужном човеку, на благослов, оно што собом беше понео, молећи га да ово благонаклоно прими, будући да му га доноси у знак захвалности и љубави.
6. Овај пакуздахнувши, ражалошћено одврати: “Зашто их мени дајеш, оче? Ови су хлебови свети и није ми могуће да их једем. Ја исти, којега управо гледаш, био сам власник ових терми, но, грехова мојих ради, нађох се након смрти упућен овамо, на ову понизну службу. Ако ли, уистину, желиш да ми помогнеш, принеси ове хлебове за мене свемогућем Богу и посредуј пред њиме за моја сагрешења. Познаћеш, пак, да си услишен онога часа када ме, дошавши овамо ради купељи, више не затекнеш овде”. Рекавши ово, нестаде, потврђујући тако да он, који је изгледом наликовао (живоме) човеку, заправо беше дух овога.
7. Речени презвитер читаве наредне седмице припаде да приноси, уз обилне сузе, покајање за овога човека, савршавајући свакодневно евхаристијску жртву за његово спасење. Вративши се након овога изнова у купатило, више га не обрете онде. Не сведочи ли ово видљиво колико користи душама приношење свештене Жртве,[2] будући да и сами духови преминулих знају да умољавају за ово оне који су још увек у животу, назначујући чак и знамења по којима се да познати да су се, путем овога, нашли разрешенима од казне.
8. Сматрам да не ваља прећутати ни оно за шта се сећам да се догодило пре три године у моме манастиру. Живео је онде један монах, именом Јуст, научен лекарском умећу, који је према мени увек испољавао изузетну предусретљивост и бригу, и најчешће се, приликом учесталих погоршања мога телесног здравља, налазио ту да се о мени постара. Но, и овај, погођен некаквом болешћу, приспе животном концу. Током боловања, неговаше га рођени брат, по имену Копиос, који и данас опскрбљује потребе свога временога живота бавећи се у нашем граду лекарским занатом.
9. Поменути, дакле, Јуст, увидевши да се ближи концу, повери Копиосу, своме брату, да у тајности поседује три златна новчића. Ово не могаше остати скривено ни од остале браће, будући да и ови, помно испитујући међу свим његовим лекарствима, затекоше ова три новчића, сакривена у једном од ових.
10. Како и ја убрзо бејах обавештен о овоме, нађох дами није могуће остати равнодушан односно овако тешкога преступа једног сабрата који је живео у нашој обитељи, будући да је у нашем манастиру правило (=типик) увек одређивало да свеколика братија живи у потпуном заједништву, те да ниједноме од њих не буде допуштено да поседује ишта од сопствене имовине. Стога, обузет знатним болом, стадох да промишљам шта ми надаље ваља устројити, како на очишћење умирућему (од кривње), тако и на поуку осталој (живој) братији.
11. Позвах, дакле, Прециоса, проигумана овог манастира, те му рекох: “Иди и постарај се да нико од браће не приступа самртнику, те да, у овај час који му је приспео, ни од кога не чује ма какву реч утехе. А кад, на самрти, затражи да се сабраћа окупе крај њега, нека му његов брат по плоти саопшти да се, новаца ради које је држао у тајности, обрео презрен од стране свеколиког братства, еда би се некако, бар на самртном часу, његов дух нашао рањен горчином и очишћен овиме од почињенога сагрешења. Када пак већ буде преминуо, немојте положити његово тело уз тела упокојене сабраће, већ ископајте јаму на буњишту, убаците га у њу и поврх њега оставите она три златника која је чувао, изустивши усто у један глас: Новци твоји с тобом да буду на погибао,[3] те га потом прекријте земљом.
12. Дадох, дакле, овакве две одредбе, будући намеран да се прва од њих покаже на корист умирућему а друга живима, те да овога ова самртна горчина учини достојним разрешења од кривње, а ове друге пак тако беспоштедна осуда среброљубља сачува од пада у слична сагрешења.
13. Овако и би учињено. Када се, наиме, овај монах приближи смрти, те, неспокојан, стаде да иште начина како би се препоручио молитвама братије, нико од сабраће се не удостоји да му приступи и прозбори са њиме, док му његов брат по плоти изложи ради чега се обрео презрен од свију. Он, пак, поче горко да оплакује свој преступ те, налазећи се обузет овом жалошћу, напусти плот. Погребен би управо онако како сам одредио. Сва браћа, пак, дубоко пометена овим застрашујућим одредбама, стадоше да предају на општу употребу једну по једну ствар, све до последњих, па чак и оних најситнијих и посве безвредних, укључујући ту и оне за које им беше допуштено да их поседују за властите потребе. Беше их, наиме, обузела силна стрепња да би се и код њих самих дало затећи нешто, ради чега би се могли обрести покарани на сличан начин.
14. Како, након овога, протече тридесет дана од Јустова исхода, мој дух поче да испуња сапатња према преминуломе брату, те стадох с тескобом и болом да помишљам на његова страдања, настојећи да изнађем какво средство којим бих га могао ослободити ових. Дозвавши тада изнова Прециоса, проигумана нашег манастира, ожалошћен му рекох: “Не мало времена је већ протекло од како наш преминули сабрат страдава у мукама огња. Дужни смо да му укажемо љубав, помогавши му, колико нам је могуће, да се оданде избави. Иди, дакле, те од данашњег дана, тридесет дана који следују, приноси за њега свештену Жртву, и нека не прође дан а да, отпуштења ради његових греха, не буде приношена евхаристијска жртва за спасење”. Проигуман не часећи оде и поче чинити како сам му наложио.
15. Будући заокупљен другим старањима, нисам се бавио избрајањем дана који су протицали. Но, једне ноћи, речени брат који беше преминуо јави се у виђењу своме рођеном брату, Копиосу. Овај, видећи га, стаде да пита: “Како ти је, брате? Шта бива са тобом?” Он му пак одврати: “Све до сада бејах рђаво, но сада ми је већ посве добро, будући да сам, ево данас, прибројан сабору праведника”.
16. Копиос одмах потече да извести о овоме манастирску братију. Ови на то узеше, те помно срачунаше број протеклих дана, и, заиста, беше управо тридесети дан од како је за Јуста свакодневно почела да бива приношена свештена Жртва.[4] Притом ни Копиосу не беше у знању шта су на корист преминуломе творила браћа, нити овима пак шта се поменутоме у виђењу указало, те будући да су се, у самом часу када је овај дознао за њихово дело а они за његове откривење, виђење и окончање евхаристијског заступања обрели подударни у савршеном сагласју, не остаје сумње у то да се преминули монах нашао избављен благодаћу евхаристијске жртве, приношене за његове спасење.
17. Петар: Чудесно је ово што чујем и достојно не мале радости!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У питању су хлебови понућени од стране верника за Евхаристију, а који су претекли након богослужења. Свештеник их је давао у виду благослова.
  2. Још код светог Амвросија (De ехс. Sat. 2,2; De obitu Theod. 3) je потврђено служење свете Литургије за преминулога, седмог дана након упокојења.
  3. Дап 8,20
  4. Обичај да се литургија за упокојеног служи тридесет дана након смрти води порекло од догађаја када су Израиљци тридесет дана оплакивали Мојсија (Амвросије, De obitu Theod. 3).

Comments are closed.