ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава IV
О ЕКВИЦИЈУ, ИГУМАНУ ВАЛЕРИЈСКЕ ОБЛАСТИ
 
1. Еквиције,[1] муж особит по светости, који живљаше у области Валерије,[2] заслугом свога беспримерно узорнога живљења, уживао је најдубље поштовање свију настањених у оним крајевима. Он беше пријатељем поменутог Фортуната. Овај, дакле, Еквиције, поради својих неупоредивих врлина, беше постао игуманом и духовником бројних манастира у реченој области. У младалачкој доби подношаше он тегобну борбу противу плотских кушања, но управо ова страховита испитивања беху та која ће од њега начинити човека молитве. Будући да неодступним преклињањем искаше од свемогућега Бога да га ослободи ових насртаја, једне ноћи виде себе ушкопљена дејством анђела, у којем му се виђењу јави како из области његовог мушког уда би као одсечена свака природна кретња. Од тога му часа кушања ове врсте постадоше посве страна, баш као да његово тело беше лишено сваког полног својства.
2. Након овога чуда којим му Свевишњи беше притекао у помоћ, као што понајпре бејаше оцем монасима, отпоче потом духовно да руководи и жене. Ипак не престајаше да опомиње своје ученике да се поводом сличних питања не поуздају одвише у себе, будући можда охрабрени његовим примером; умишљено се уздајући у дар који заправо нису ни стекли, могли би се свакога часа наћи у прилици за греховни пад.
3. У оно време, кад у Риму беху бацани у тамницу они што су се бавили мађијама, Василије,[3] који по чињењу ових нечастивих дела бејаше први међу овима, одбеже преобучен у монаха, упутивши се према Валерији. Обратиће се часноме Касторију, епископу Амитернума,[4] надајући се да ће по његовој препоруци бити примљен у манастир где игуманом беше Еквиције, у циљу духовнога оздрављења. Епископ се појави у поменутом општежићу, водећи са собом лажног монаха Василија, и замоли слугу Божијег да га прихвати у обитељ. Но, свети игуман, пажљиво мотрећи овога, рече: “Овај кога ми ти, оче, препоручујеш, колико видим, није монах већ демон”. Епископ ће на то: “Тражиш изговор да не учиниш оно за шта сам те замолио”. “Не”, одврати Еквиције, “већ нелажно разобличавам овога по ономе што ми је дато да видим. Ипак, како не би помишљао да нисам рад да те послушам, спреман сам да учиним што си ми наложио”. Василије тако би примљен у овај манастир.
4. Неколико дана касније игуман Еквиције остави своју келију, упутивши се у нешто удаљеније крајеве, како би поучавао верне стремљењу ка вишњем животу. Док беше одсутан, у манастиру где наставаху девственице, над којим је овај такође стражио у својству духовника, једна од монахиња, којом је још увек владала силна тежња да о свему расуђује са плотскога становишта, би опхрвана жестоком грозницом, те у бунилу већ не говораше него управо запомагаше, казујући: “Ево, сваког ћу часа умрети, ако ли не дође монах Василије да ме исцели својим старањем!” Но, у одсуству чесњејшег игумана нико се од монаха не усуђиваше да уђе у станиште девственица; још мање то беше допуштено тек пристиглом сабрату, са чијим начином живљења нико још не беше упознат.
5. Стога се без оклевања постараше да слуги Божијему Еквицију јаве да ова сестра изгара у врућици и непрестано захтева посету монаха Василија. Чујући ово, свети муж, гнушајући се, рече: “Нисам ли, дакле, ваљано наслутио да је овај демон а не монах? Пођите и изагнајте га из манастира. Поводом ове, пак, слушкиње Божије мучене тешком грозницом, немојте се узнемиравати: од овога часа огњица ће је напустити и неће више дозивати Василија.
6. Монах се врати у манастир и дознаде онде да се оболелој монахињи беше повратило здравље управо у часу који је назначио човек Божији, премда налазећи се удаљен. Сатворивши речено чудо, преподобни се Еквиције, без сумње, јави подражаваоцем Учитеља који, позван будући да се упути умирућем сину царскога службеника, исцели пак овога једном једином речју, тако да отац његов, вративши се кући, дознаде да се његово чедо беше повратило у живот управо у часу у којему је он сам, из уста оваплоћене Истине, чуо да му син живи.[5] Потом, дакле, монаси једногласно, у послушности вољи својега игумана, изагнаше Василија из манастира. Овај ће, пак, након протеривања казивати да својим нечастивим умећем више пута беше подигао Еквицијево општежиће у ваздух, не успевши ипак притом да науди ма коме од братије. Не много касније, раздраживши посве ревност хришћана, наћи ће се он, овде у Риму, сажежен огњем.
7. Једнога, пак, дана једна монахиња истога манастира уђе у повртњак. Пожелевши напрасно да окуси мало зелене салате, она је похлепно загризе, потпуно сметнувши с ума да је најпре благослови крсним знаком. Истога часа нађе се поседнута демоном и оборена на земљу. Будући да зли дух настављаше да је мучи, журно обавестише оца Еквиција да што пре дође како би јој помогао молитвом. Једва што се игуман нашао пред повртњаком, демон који беше запосео монахињу стаде да урла устима своје жртве, баш као настојећи да се оправда: “Шта сам учинио? Шта сам ја скривио? Нашао сам се овде, седећи на бусену салате, када се појавила ова и угризла ме!” Но, човек Божији му с крајњим гнушањем заповеди да се удаљи не тражећи себи више станишта у овој слушкињи свемогућег Бога. Демон се журно повуче и од тог часа не имађаше више никакву власт над њоме.
8. Један човек племенита рода из нурсијске области,[6] именом Феликс, отац овога Касторија што борави међу нама у Риму, видећи где преподобни Еквиције, премда не имајући свештенички чин, неуморно проходи од једног места до другог ревносно проповедајући, приступи му једнога дана, и с оном смелошћу каква се јавља пред човеком са којим си веома присан, узе му говорити: “Како то да ти, који ниси свештеник, нити си примио благослов за проповедање од римскога архијереја чијој си власти потчињен, без устезања идеш те поучаваш наоколо?” На ово изненадно питање Еквиције одврати, откривајући како је заправо примио поменуто овлашћење: “Ловодом тога што говориш и сам сам се нашао у не малој неприлици. Но, једне ноћи бејах удостојен виђења: указа ми се, наиме, прекрасан младић који на мој језик положи лекарски нож, казујући: ‘Ево, ставих своје речи у твоја уста.[7] Иди и разгласи их’. Од тога часа, све и кад бих желео, о Богу нисам кадар да ћутим”.
9. Петар: Жудим да упознам дела овога оца, која га учинише достојним овакве благодати.
Григорије: Дела, Петре, од божанске благодати происходе, а не благодат од дела; другачије благодат већ не би била благодат.[8] Благодат претходи свакоме делу, премда увећавана бива кроз дела којима је источник. Па опет, како би могао да дознаш, што ти је и жеља, више о живљењу Еквицијевом, рећи ћу ти да га најподробније познаје чесњејши Албиније, епископ Реате,[9] те да су још увек међу нама многи који те о њему могу поближе обавестити. Но, ради чега тражиш да упознаш сва његова дела? Није ли ти довољно да знаш да свеукупно његово владање беше у савршеном сагласју са ревношћу проповедања?
10. Толико, наиме, беше његово жарко усрђе у привођењу душа Богу, да се, премда бдијући над више манастира, уједно неуморно отискиваше од једне цркве до друге, од једног до другог засеока, од једног до другог утврђења, па све и до домова верних, посвуда, дакле, еда би разгорео срце некога ко 6и га саслушао љубављу према небеској отаџбини. Беше, пак, толико неугледан по одевању и тако убог опремом, да би се когод га не познаваше скоро снебивао да му узврати поздрав. Уз то, за потребе изласка из општежића уобичаваше да се служи најгорима од манастирских коња, за узде му служаше најпростије уже, а као седло овнујска кожа. Свештене књиге је одлагао у мале кожне вреће, те их тако ношаше на себи о десном и левом боку. Где год би, дакле, приспео, отварао је источник светих списа, напајајући одавде поља људских душа.
11. Но, глас о Еквицијевом проповедању допре и до Рима, а познато је, наиме, да језик удворица убија својим ласкањем душу онога који је рад да га слуша. Тако, дакле, у оно време поједини клирици стадоше да, уз неприкривено додворавање, износе притужбе епископу који сеђаше на апостолском трону, казујући му: “Ко је, дакле, тај неотесанац што се усуђује да приграби себи право проповедања и помишља, незналица какав јесте, да је достојан служења речи (Господњој), које припада пастиру нашему? Пошаљи радије, ако ти је по вољи, некога ко ће га довести овамо, како би познао силу и строгост црквене власти!” Ласкања, авај, лако продиру у дух заокупљен бројним старањима, није ли овај нетремично будан да би их одагнао са капија срца. Догоди се тако да се архијереј, потакнут подмуклим наговарањима клирика, сагласи да Еквиције буде доведен у Рим, будући да је прекорачио оквире својих овлашћења.
12. Па ипак, поверавајући ово задужење дефенсору[10] Јулијану,[11] који касније као епископ руковођаше Црквом у Сабини,[12] опомену га да слугу Божијега доведе у Рим указујући му притом највишу пажњу, како оно што му је наложено не би доживео нимало увредљивим. Јулијан, дакле, желећи да ревносно удовољи намерама клирика-опадача, журно потече у Еквицијев манастир. Овде га, пак, не могаше наћи: беше одсутан. Видећи преписиваче задубљене у своје дело, упита их где им је игуман. Одговорише: “У оној удолини што се пружа у подножју манастира; коси траву”.
13. Јулијан беше праћен једним слугом охоле и осорне ћуди, којега беше тешко приволети на покорност. Овога, дакле, посла Еквицију с наредбом да га доведе без оклевања. Слуга отиде, те, журно улазећи у поље, пун надменог полета, погледом обухвати упослене косаче, упитавши их ко је од њих Еквиције. Једва што су му одговорили, посматрајући га још издалека, би обузет непојмљивим трепетом; стаде да осећа чудноват страх и виде где му понестаје снаге, тако да једва успеваше да се одржи на ногама, напредујући несигурним кораком. Сав уздрхтао приступи човеку Божијему, с крајњим смирењем му обујми колена целивајући их, те каза како је његов господар дошао да га поздрави. Након што је одговорио на његов поздрав, Еквиције наложи слуги: “Узми овог свежег сена те га однеси коњима са којима сте пристигли. Мени је, пак, остало још мало посла, кренућу за тобом чим га окончам”.
14. У међувремену, повереник овога дела, дефенсор Јулијан, уз не мало чуђење премишљаше шта ли је толико задржало његовог слугу. Одједном га угледа: долазио је носећи на раменима сено скупљено у пољу. Посве разјарен, стаде да виче: “Шта је ово? Заповедио сам ти да ми доведеш човека, а не да носиш сено!” Слуга одврати: “Онај кога тражиш поучио ме је да тако учиним”. Човек Божји притом већ долажаше за њиме, у својој обући окованој чавлима, са косом на рамену. Док још бејаше нешто удаљен, слуга указа своме господару да је ово човек којега тражи. Јулијан, једва погледавши Еквиција, с презрењем одмери његову неугледну појаву, и надмено се спремаше да му се обрати. Но, док му се слуга Божији још и не беше примакао, Јулијан се нађе обузет несавладивим страхом, утолико да стаде дрхтати, те на једвите јаде, замуцкујући, успеде да га обавести о разлогу својега доласка. С крајњом понизношћу припаде му к ногама, иштући његове молитве, те га извести да је његов отац, архијереј Рима, рад да се са њиме сусретне.
15. Преподобни, пак, Еквиције од свег срца стаде да благодари Богу, казујући да се нашао посећен благодаћу Свевишњега посредством највишега архијереја.[13] Журно сазва братију, упућујући их да хитро припреме коње, те стаде да пожурује овога што је дошао да га потражи, како би сместа кренули на пут. Јулијан пак одврати: “То никако није могуће, будући да, преморен од пута, нисам у снази да изнова отпутујем”. Игуман ће на то: “Ражалошћујеш ме, сине, будући да, не отпутујемо ли данас, сутра већ нећемо бити у прилици”. Ипак, слуга Божији, принуђен слабошћу овога што је дошао по њега, те ноћи остаде у своме манастиру.
16. Наредног дана, још у мутној светлости свитања, Јулијан угледа где на коњу изнуреном од брза јахања пристиже гласник, доносећи му писмо у коме стајаше заповед да слугу Божијега ни на који начин не узнемирава нити удаљује из манастира. Док се чуђаше откуд ова изненадна промена, дознаде да се, управо током ноћи коју је проборавио код Еквиција, архијереј нашао под утиском јаснога виђења, које га је отрезнило у погледу сумњи ради којих је послао по човека Божијега.
17. Јулијан устаде, те препоручујући се молитвама преподобног игумана, каза: “Твој те отац моли да се не излажеш тегобама путовања”. Чујући ово, слуга Божији, ожалошћен, рече: “Нисам ли те јуче упозорио да, не отпутујемо ли одмах, нећемо ни поћи на пут?” Потом, како би му указао љубав, задржа Јулијана неко време у манастиру, дајући му најпосле и накнаду за труд, тако што ће га присилити да је прими, премда овај о томе није желео ни да чује.
18. Спознај, дакле, Петре, под каквим се заклоном Божијим налазе они што су у овоме животу спремни да презру себе. Светима, који су сваке почасти достојни, бивају прибрани они који се у овом временом живљењу не боје презира других; презрени су, напротив, пред очима Божијим они што се надимају пред властитим и пред очима ближњих, жудећи за пролазном славом овога света. Отуда некима Истина казује: Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Boi зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богoм.[14]
18. Петар: Веома ме чуди то што се часни архијереј могао преварити односно овако преизврснога мужа.
Григорије: Зашто те чуди, Петре, то што смо кадри преварити се, кад ти је знано да смо људи? Зар си сметнуо с ума како Давид, који понајчешће беше надахнут духом пророчким, ипак изрече пресуду противу недужног сина Јонатановог, поведен речима слуге клеветника. Но, како ово беше учинио Давид, држимо га за допуштено по неиспитивом суду Божијем; па ипак, са становишта разума, не успева нам да увидимо како могаше бити и праведно. Чему се тада чудити ако ли и ми, не будући притом пророци, каткада бивамо обманути устима што казују лажи? Неоспорно је притом и да хрпа заморних дужности наноси штету души свакога великодостојника. Наиме, што је дух већма растрзан у мноштву старања, немогућнијим му постаје да се помно посвети свакој ствари понаособ; што га бројније појединости заокупљају, ближи је опасности да се у нечему, нехотице, превари.
Петар: Без сумње је истинито то што говориш!
20. Григорије: Нећу најпосле прећутати, када је реч о Еквицију, ни оно што сам упамтио слушајући приповедање Валентија,[15] мужа достојног понајвишег чествовања, који једно време беше мојим игуманом. Овај, наиме, говораше како, након што су чесне Еквицијеве мошти смештене у капелу Светог мученика Лаврентија, једнога дана некакав сељанин беше спустио поврх његовога гроба сандук пун жита, не старајући се о томе ко је овде погребен, нити помишљајући на поштовање које је дужан да му укаже. Но, одједном се подиже силан вихор и, премда у капели све постојано стајаше на своме месту, сандук који се налазио на гробу би зграбљен и бачен далеко одатле. Ово се пак чудо догоди како би сви могли спознати високо достојанство онога чије мошти беху овде похрањене.
21. Оно што сам још намерио да додам, био сам у прилици да дознам од најпоштованијег Фортуната, којега сам већ поменуо, светога мужа, омилелог ми како часном седином тако и живљењем својим и беспримерном незлобивошћу. Кад Лангобарди продреше у област Валерије, монаси из манастира преподобнога Еквиција потражише себи прибежиште крај његовога гроба у реченој капели светога Лаврентија.[16] Лангобарди, подобни дивљим зверима, упадоше у храм и стадоше насилно да одвлаче монахе ван, спремни да их подвргну мукама или посеку мачем. Један од ових, пак, наглас се јадајући притешњен боловима, узвикну: “О свети Еквиције, зар ћеш допустити ово насиље и нећеш нас одбранити?” На ове речи разјарене Лангобарде напрасно поседну нечисти дух. Будући оборени на тле, бејаху мучени од стране нечастивога, како би се и њихови саплеменици, који су се налазили у околини, уверили да се више не смеју дрзнути да оскрнаве светилиште.
Тако, дакле, овај свети муж, притичући у помоћ својим ученицима, указа поуздану заштиту и бројнима што овамо потом долажаху да потраже уточиште.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Еквиције је живео с краја петог и у првој половини шестог века (475-550). Није забележено пуно података о његовом животу. Први који о њему сведочи је свети Григорије. Сахрањен је у капели у свом манастиру, која након разорења манастира од стране Лангобарда постаје парохијска црква Светог Лаврентија у Маручију, у Пицолију. Мошти му данас почивају у цркви Santa Margherita della Forcella у Аквили, где се поштује као патрон. Спомен преподобног Еквиција се слави 11. августа. Име Еквиције вуче пак корен од речи Equi, назива за древне староседеоце ове области. Чудо мистичнога “ушкопљења” од стране ангела подсећа нас на збивање са Илијом (Паладије, Hist. Laus. 29,2-5) или Сереном (Касијан, Conlat. 7, 2,1-2).
  2. Историјска област, по Диоклецијановој подели, која се простирала у централној Италији и којој је припадала и Сабина. Свети Григорије спомиње Валерију само на једноме месту у свом Епистоларијуму, поводом једнога манастира који се обрео разорен (Ер. 10,1).
  3. Василије је “први по чињењу ових нечастивих дела”, док је, одмах након њега, упамћен Претестат. О њиховој осуди због “упражњавања магијских умећа” сведочи Касиодор (Var. 4, 22-23). Збивање се одиграва између 510. и 511. године.
  4. Древна префектура сабинске области; остатке града са хришћанским катакомбама, амфитеатром и театром и данас је могуће видети на девет километара удаљености североисточно од Аквиле, у области Абрузо.
  5. Уп.Јн 4,46-53
  6. Свети Григорије говори о нурсијској области (уп. II, прол. 1; III, 15, 2 и 37,1; IV, 12,1). Нурсијом се пак назива и градић (IV, 11,1), смештен на крајњем северу Валерије, данашња Норчија у Умбрији. У даљем излагању Григорије се бави Еквицијевим правом на проповедање, будући да овај, премда игуман, није био у свештеном чину (ово је изгледа био чест случај у старини: игуман је био монах без свештеног чина; такав је случај, на пример био и са светим Бенедиктом), а да право проповедања још и Лав I (Ер. 119, 6; 120, 6) оставља једино свештеницима. Еквицијево пак образложење наводи нас да се присетимо Јеремијиног позвања на проповед (Јер 1,9).
  7. Уп.Ис 51,16; Jep 1,9
  8. Рим 11,6
  9. Први значајни центар на Via Salaria. Налазио се нешто ниже од данашњег
    града Риетија у Лацију.
  10. Defensor је црквени бранилац, односно судски заступник Цркве. Изгледада је испитивао и одређена питања која су пристизала епископу. О дефенсору,као једној од служби у Цркви, в. и напомену код епископа Атанасија Јевтића у Свештени канони Цркве, Београд, 2005,116.
  11. Поменутог дефенсора Јулијана не треба поистовећивати са истоименим,о коме се говори у 1,10,1 и у IV, 31,1 (а који се упокојио седам година раније него што су настали Дијалози, односно 586, и од кога је Григорије слушао повест о наведеним збивањима, али који никада није примио епископски чин).Јулијан, поменут у овоме поглављу, постао је епископ, и у овој приповести представља директног учесника а не приповедача, и није извесно да ли га је Григорије лично познавао.
  12. Сабина је историјско-географска област централне Италије, која је била смештена између Умрије, Лација и Абруза.
  13. Summum pontifkem. Само једном приликом Григорије користи термин pontifex (=архијереј) говорећи о обичном епископу (III, 19, 2). Знатно чешће, њиме се означава архијереј Рима (1,4,11; III, 2,1; 3,1; 36,1). Епитет summus (=највиши) бива му придодат само у овој приповести, највероватније како би, са Григоријеве стране, било истакнуто изузетно поштовање које је Еквиције гајио према епископу Рима.
  14. Лк 16,15
  15. Валентије је једини игуман из Cliuus Scauri којега Григорије назива “својим игуманом”. Испрва је управљао манастиром у Валерији (IV, 22, 1). У моменту приповедања “не налази се више на овоме свету” (III, 22, 1). Све овде поменуте чињенице везане су за провинцију из које је водио порекло.
    Кливус Скаури је улица која се одвајала од улице која је спајала circus Maximus и Colosseum и у њој се налазила Григоријева кућа, дом знамените римске породице Аниција. Ту је Григорије подигао црквицу посвећену светом апостолу Андреју и основао манастир, 575. године, па се и за само место манастира јавља назив Кливус Скаури. Овде је Григорије одгајио и дечаке из Британије, откупљене на римској пијаци где су били продавани као робље. Они су потом, узраставши у добродетељне и опитне мужеве, послани у Британију као мисионари, године 596. Григоријев дом се налази делимично сачуван испод данашње цркве и манастира San Gregorio al Celio, али до сада није истраживан.
  16. Реч је о храму Светог Лаврентија у Пицолију, на дванаестак километара северозападно од Аквиле. Овде је Еквиције био погребен и овде су 1461. изнова обретене његове мошти. Поступно су бивале премештане у две цркве у Аквили: San Lorenzo и Santa Margherita da Forcella.

Comments are closed.