ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXXIV
О ДВЕМА ВРСТАМА ПОКАЈНОГ ПЛАЧА
 
1. Григорије: Различни су начини покајања, већ према томе како поједина сагрешења бивају омрзнута и оплакивана од стране кајућих се. Отуда и Јеремија кад вели: Потоци теку из очију мојих,[1] несумњиво проговара гласом покајника.
2. Но, два су основна рода покајног плача: душа”, наиме, жеђајући за Богом, испрва бива рањена страхом а потом љубављу. Испрва мучи себе сузама будући да, присећајући се својих сагрешења, страхује да ће се, поради ових, наћи подвргнута вечитим мукама. Но, када се страх обрете ишчилео у огњу дуготрајне скорби, рађа се мир проистекао из уздања у опроштај. Дух се тада разгорева жудњом за небеским насладама, те онај што је испрва проливао сузе, страхујући да ће се наћи осуђен, почиње сада горко да плаче видећи се разлученим од Царства. Његов ум сазрцава зборове ангела, ону обитељ блажених духова, преузвишеност просветљујућег сагледавања Бога, и он жали што се још увек није удостојио наслађивања непропадљивим добрима, још више но што је раније оплакивао своју стрепњу од вечитог наказања. Тако се збива да усавршене сузе покајног страха одводе душу к покајном плачу љубави.
3. Предивно је ово изображено у свештеној и истинитој повести, што казује како Ахса, кћи Халевова, седећи на магарцу, стаде уздисати. Рече јој, дакле, отац: “Шта ти је?” А она рече: “Дај ми дар; кад си ми дао сухе земље, дај ми и извора воденијех”. И даде јој извор горњи и извор доњи.[2]
4. Ахса, на магарцу седећи, изображава душу што обуздава неразумне прохтеве властите плоти. Ова, уздишући оцу своме, моли за земљу напајану воденим токовима, што ће рећи да нам благодатни дар суза ваља испросити у нашега Саздатеља небројеним јецајима и уздасима. Има, наиме, таквих који су се удостојили дара да мужествено иступају говорећи у одбрану истине, да стају у заштиту угњетаваних, да раздају убогима своја добра, да носе у себи жар вере, па ипак још увек не поседују дар суза. Ови, дакле, наставају у земљи пустој и сажеженој, уздишући и даље за наводњеним пределима; извршавају, зацело, дела добродетељи, просијавајући у овима као узвишени и распаљени ревношћу; но, нужно им остаје да, или страха ради од вечнога наказања или љубави ради према царству небеском, науче да оплакују сагрешења почињена у прошлости.
5. Како су, дакле, као што рекох, две врсте покајних суза, даде јој отац горњи као и доњи извор. Горњи извор душа, наиме, прима ожалошћујући се сузама жудње за царством небеским; доњи пак, страхујући од адских мука и плачући поради ових. Те, премда нам најпре бива дарован доњи а тек потом горњи извор, будући да сузе љубави бивају несравњиво изврсније, прикладно беше најпре се опоменути горњег, па тек потом доњег извора.
6. Петар: Ваљано говориш. Но, како си поменуо да се Елевтерије, тај врлински муж, обрео у толикој части пред Господом, желео бих да испитам има ли и данас на свету тако врсних људи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ПлачЗ,48
  2. ИНав 15,18-19

Comments are closed.