ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХIХ
О ЦРКВИ СВЕТОГ ЗЕНОНА У ВЕРОНИ И О ЊЕНОМ ЧУДЕСНОМ САЧУВАЊУ ОД ПОПЛАВЕ
 
1. Овоме је давноме чуду налик једно збивање из нашег доба, где пак супротним бива природни елемент о којему је реч. Дознао сам за овај случај недавно, у разговору са трибуном Јованом,[1] који ми каза како је кнез Пронулфије,[2] налазећи се у Верони са краљем Аутаром,[3] био у прилици да се затекне управо у то време на месту где се ово чудо одиграло, и да се лично о свему реченом осведочи.
2. Рече ми, дакле, Јован да, пре отприлике пет година, у време кад се и овде у Риму беше излио Тиберис,[4] надошавши у толикој мери да његове воде прелажаху градске зидине, те се бројне четврти нађоше потопљене, и у Верони Атезис нарасте тако страховито[5] да поплава стиже и до цркве Светога Зенона, епископа и мученика.[6] Па ипак, његов храм остаде поштеђен, иако црквене двери беху отворене. Река, наиме, нарасташе мало по мало, и њене воде већ запљускиваху прозоре цркве, који су се налазили близу самога крова. Но, пред вратима храма се заустављаху, запречујући их, баш као да се овај течни елемент изменио до чврстине каквога зида.
3. Не мало људи затече се заточено унутар цркве, не имајући никаквог излаза, будући да сва беше опкољена надирућом речном струјом. У страху да ће помрети без хране и пића, одлажаху до храмовних врата те захватаху, како би угасили жеђ, воду из реке, која, као што већ рекох, беше достигла висину прозора, па ипак не преплављаше цркву. Необичног ли чуда – могаше бити захватана у својству воде за пиће, али не могаше да продре у светињу у виду поплаве. Стојећи усправно попут насипа пред дверима храма, баш као да свима објављује славу светога мученика, вода служаше на утољење жеђи људима заробљеним унутар светилишта, наместо да их потопи.[7]
4. Ето због чега рекох да је реч о знамењу нимало несличном ономе са зажареном пећи, у којој огањ не опали хаљине три отрока, већ спали узе којима беху свезани.
5. Петар: Како су чудесна дела светитеља о којима говориш и какав трепет изазивају, особито ако их ставимо напоредо са немоћима људи нашега доба! Но, чујући да у блиским нам временима у Италији живљаху људи тако особитих врлина, жељан сам да дознам беше ли њима дато да се никада не заплету у замку непријатеља од искони, или управо речене пакости ненавидника знађаху да обрате себи на корист.
Григорије: Нема венца победе без напора битке! Како би се, наиме, јавили победницима, да не беху поднели борбу против свезлобних уплитања ненавидникових? Уистину, дух је злобе увек ту како би уходио наше помисли, наше речи, наше дела, изгарајући од жеље да открије у њима штогод чиме би нас могао изобличити пред вечним Судијом у часу суда. Желиш ли да знаш како нам он то свагда стоји уз бок, не би ли нас саплео у своје мреже?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јован трибун, Григоријев пријатељ, командовао је Сипонтумом 600. године. Реч је о стратешки важном граду; данашњи Сипонто у близини Манфредоније, у Пуљи.
  2. Кнез Пронулфије је највероватније лангобардског порекла. О њему нема ближих података.
  3. Краљ Аутар (584-590), супруг краљице Теодолинде, којој свети Григорије упућује примерак Дијалози.
  4. Река Тибар. Његово изливање се догодило новембра 589. године.
  5. Данашњи Адиђе, излио се 17. октобра исте године.
  6. Свети Зенон Исповедник се празнује 12. априла. Афричког је порекла. Рођен је у Мауританији. Од 362. године па до смрти, 12. априла 372. године, епископовао је Црквом у Верони, коју је он засновао. Борио се са паганством и аријанством, које је побијао у својим беседама. Чудотворац за живота. Мо-шти му почивају у крипти цркве Светог Зенона у Верони. Пренос моштију се слави 21. маја. Патрон је града Вероне. Поштује се и као заштитник рибара. Црква Светог Зенона се налазила изван градских зидина, на десној обали реке.
  7. Сличност са чудом светог Илариона Великог у Епидаурусу (Јероним, De uir. ill. 40), где се огромни водени зид зауставља пред светитељем, као да је од камена.

Comments are closed.