ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХLIII
ЗАШТО СЕ У ОВИМ ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА РАСВЕТЉУЈЕ ДОСТА ТОГА ВЕЗАНОГ ЗА ДУШЕ, А ШТО НАМ ЈЕ НЕКАДА БИВАЛО СКРИВЕНО
 
1. Петар: Зашто пак, упитаћу те, у овим последњим временима, када је реч о душама, на светло израња толико тога што нам је раније бивало скривено, да би се просто дало помислити да нам се, преко тако јасних откривења и виђења, будући век примиче и разоткрива?
2. Григорије: Управо је тако. Како се овај садањи век приближава концу, онај нам се будући примиче у толикој мери, да се чини да га безмало можемо дотаћи, откривајући се пред нама преко све очигледнијих знамења. Те, како у овоме (веку) не можемо узајамно сагледавати ни мисли један другоме, док ћемо у ономе (будућем) бити кадри да међусобно сагледавамо срца, зар да не назовемо овај век именом ноћи а онај, долазећи, даном? Стога, управо као што у часу док се ноћ окончава а дан почиње да се рађа, непосредно пре сванућа, сенке на извесан начин постају смешане са светлошћу, све док се и последња помрчина измичуће ноћи савршено не преобрати у светлост наступајућег дана, тако се и свршетак овога света меша са наступањем будућега века, те и последњи трагови његових сенки бивају просветљени прожимањем са духовном стварношћу. Од онога, пак, што припада ономе свету, немало већ разабиремо духовним видом, но још увек га не познајемо савршено, будући да га и даље сагледавамо баш као у каквој умној помрчини, као пред сам освит зоре.
3. Петар: Угодно ми је све што казујеш. Но, када је реч о таквоме мужу, какав беше Паскасије, дух ми потичу бројне недоумице: како је могуће да, након престављења, на место наказања буде одведен човек попут њега, чије је одоре, положене на погребни ковчег, довољно било да се дотакне поседнути човек, те да зли дух одбегне од овога?
4. Григорије: У овоме ваља препознати немерљиво и многообразно промишљање свемогућег Бога, дејством чијега благоодређења се догоди да овај муж, Паскасије, на неко време унутар себе поднесе терет свога сагрешења, док се, пак, преко његовога тела, након престављења, пројављиваху чудесна знамења, пред очима људи којима беху знана богоугодна дела што их је овај, за живота, творио. Богу, наиме, беше по вољи да се они који су гледали његова добра дела ни најмање не преваре, када је реч о уважавању његових небројених милостиња; но, уједно, њему самоме сагрешење не могаше бити отпуштено без достојнога укора, будући да га, у овоме животу, не беше као сагрешење препознао, те самим тим ни омио сузама покајања.
5.Петар: Испитујући све што си изложио, нагоњен расуђивањем, видим да ми ваља стрепети не само од сагрешења којих сам свестан, већ и од оних која у себи не увиђам.
Но, упитаћу те, будући да смо малочас беседили о местима адских наказања, где је упутно мислити да се ад налази? Ваља ли веровати да је на овој земљи или пак испод ње?

Comments are closed.