ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХLVII
КАКО ЈЕ МОГУЋЕ РЕЋИ ДА ЈЕ ДУША БЕСМРТНА, КАДА ЈЕ ЗНАНО ДА БИВА КАЖЊЕНА ОСУДОМ НА ВЕЧНУ СМРТ
 
1. Петар: Очевидност твога расуђивања не оставља места ма каквом приговору. Но, мој ум покреће сада овакво питање: како се то душа може назвати бесмртном, кад нам је познато да она у вечноме огњу умире?
2. Григорије: Као што се о животу може говорити имајући на уму два различна смисла, двојако се може разумевати и појам смрти. Једно је, наиме, живети у Богу, друго пак живети једино стога што смо као такви (=као жива бића) створени и саздани; ово ће рећи, једно је блажено живљење а друго просто битисање. И душу, према томе, ваља сматрати и смртном и бесмртном: смртна је, наиме, она која себе лиши блаженога живљења, но она уједно бива и бесмртном, будући да никада не престаје да бивствује, нити пак губи живот који је њеној природи својствен, па чак ни ако је осуђена на непрекидну смрт. Смештена онамо (=у ад), она губи блажено битије, али не и само битије. Овога ради, она увек изнова подноси умирање без смрти, нестајање без нестанка и скончање без конца, будући да пребива у бесмртној смрти, ишчезнућу које не може ишчезнути и крају који се не да окончати.
3. Петар: Ко ли се, ближећи се часу својега исхода, не би побојао тако непојмљиве и страшне осуде, па без обзира каква му беху дела, будући да, премда добро зна шта је чинио, не може знати до каквих танчина имају да буду испитана, и како ће се, најпосле, наћи оцењена његова дела.

Comments are closed.