ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава VIII
О ОТРОВАНОМ ХЛЕБУ, КОЈИ ЈЕ ДАЛЕКО ОДНЕО ЈЕДАН ГАВРАН
 
1. Григорије: Како се по околним крајевима посвуда разгореваше огањ љубави према Господу Исусу Христу, Богу нашему, многи остављаху живљење овога века,[1] приклањајући плећа својега срца под благи јарам Избавитељев.[2] Но, како свагда има и оних злочестивих, завидних врлинама ваљаних људи, које се сами ни најмање не упињу да задобију, догоди се да презвитер оближње цркве,[3] именом Флоренције, предак Флоренција, нашега подђакона,[4] подстакнут злобом непријатеља од искони, суревњиво стаде гледати на свештену ревност светога мужа, те поче да проноси клевете на рачун његовога живљења и да одвраћа кога год би успевао од намере да га посети.
2. Опажаше, пак, да му је немогуће омести светитељево непрестано узрастање у части, већ да, напротив, његово узорно живљење задобија све већи углед, којега се ради многи и сами налажаху призвани савршенијем животном путу. Овога ради, опаљиван све силније огњем зависти, Флоренције сваким даном постајаше све озлобљенији. И сам, наиме, прижељкиваше похвале какве је свети муж уживао поради својега владања, но не беше рад да проводи живљење достојно хвале. Заслепљен већ сенкама зависти, нађе се доведен чак до тога да слуги свемогућег Господа пошаље један отровани хлеб, у знак тобожњега благослова. Човек га Божији прими исказујући благодарност, но не остаде му непрзнато каква се пагуба у хлебу прикривала.
3. У доба пак обеда, уобичаваше да му из оближње шуме долази један гавран, навикао да прима мало хлеба из његове руке. Овоме, дакле, који се и тога дана по устаљеној навици појавио, човек Божији баци хлеб који му презвитер беше послао, те му заповеди: “У име Исуса Христа Господа, узми овај хлеб и баци га на какво место где га нико не може наћи”. Гавран, пак, отворивши кљун и раширивши крила, узе да облеће око хлеба гракћући притом, баш као да јасно намераваше да каже и да је вољан да послуша и да, опет, није кадар да ово изврши. Човек га Божији изнова и изнова подстицаше, казујући: “Узми га, узми га без страха и пођи да га бациш онамо где се неће моћи пронаћи”. Након што је подуго оклевао, гавран га најзад шчепа кљуном, узлете и удаљи се. Након три сата, дакле, врати се натраг, сада већ без хлеба, те, по обичају, прими свој обед из руке човека Божијега.
4. Чесњејши отац притом, видећи где се свештеников дух све већма разгорева противу његовога живота, постајаше силно ражалошћен, умногоме пре поради њега, него ли ради себе самога.[5] Флоренције се пак, не успевши да учитеља усмрти телом, распали жељом да погуби душе његових ученика, те овога ради у врт манастира где је Бенедикт боравио доведе седам обнажених девојака, које су, држећи се за руке и подуго играјући пред њиховим очима, имале да у овима распале телесну похоту.
5. Видећи ово из своје келије, свети се муж побоја да би ученици, будући још увек немоћни, могли пасти у сагрешење, те увиђајући да је читаво ово гоњење заправо управљењо на њега самога, одлучи да се повуче пред оволиком завишћу. Устројивши понајбоље што је могао поредак у манастирима које је засновао, именујући им старешине и прибрајајући још понеког од браће, те узевши са собом неколицину монаха, крену како би нашао ново станиште.
6. Но, тек што се слуга Божији смирено повукао пред његовом мржњом, свемогући Бог удари свештеника ужасним наказањем. Док овај, наиме, боравећи на тераси својега дома, ликоваше на вест о Бенедиктовом одласку, изненада се, премда остатак здања остаде неуздрман, тераса на којој је стајао обруши, здробивши међу својим рушевинама непријатеља светог мужа.
7. Мавр,[6] ученик човека Божијег, постара се да о овоме сместа извести чесњејшег оца, који од онога места беше одмакао тек неких десетак тисућа, поручујући му: “Врати се, оче, јер је презвитер који те прогањаше мртав”. На ове речи човек се Божији, Бенедикт, даде у горко оплакивање, како због пропасти својега противника, тако и стога што је над погибијом овога узликовао његов ученик. Одреди, дакле, реченоме монаху покајање, стога што се, одашиљући му овакву вест, дрзнуо да се покаже развесељен пропашћу непријатеља.[7]
8. Петар: Чудесно је и веома удивљујуће све што казујеш. Наиме, вода изведена из камена указује ми на Мојсија,[8] гвоздено сечиво повраћено из водених дубина на Јелисеја,[9] у корачању понад воде препознајем Петра,[10] у гаврановој покорности Илију,[11] док у оплакивању погибије властитог прогонитеља видим Давида.[12] Како се мени чини, овај свети муж беше заиста испуњен духом свеколих праведника.
9. Григорије: Човек Божији Бенедикт, Петре, у себи ношаше један једини дух, дух Онога који благодаћу дарованог нам искупљења испуни срца свеколиких изабраних. О којему Јован вели: Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет, и о којему још стоји писано: Од пуноће његове сви примисмо.[13] Наиме, светитељима Божијим беше могуће да од Господа приме моћи подобне реченима, но не могаху их сами и предавати коме другом. Онај, пак, једини предаде себи покорнима власт да творе знамења и чудеса, онај, који и непријатељима својим обећа да ће им себе сама дати као знак Јонин. Он благоизволе да умре наочиглед охолима и васкрсне пред смиренима, еда би ови први у овоме видели ствар достојну презрења, а потоњи пак оно што им најпобожније ваља љубити. По овоме таинству догоди се то да, док горди у њему виде само понижење до смрти, смирени, напротив, примају преславну моћ нада смрћу.
10. Петар: Упитаћу те након овога, куда се одсели овај свети муж, те пројави ли и на ономе месту неко од својих чудеса?
Григорије: Светитељ, дакле, одселивши се другамо, промени место али не и непријатеља. Након овога, наиме, ваљаше му да поднесе још теже битке, будући да противу себе, на отвореном пољу, обрете самога родоначалника зла. Утврђење звано Касинум[14] смештено је на обронку високе планине, која, отварајући се, заклања ово место као у какву котлину, уздижући се надаље три миље у висину, баш као да упире свој врх у небо. Онде се налазило прастаро идолиште, у којему, следећи древни незнабожачки обичај, неуки сеоски народ уобичаваше да одаје почасти Аполону. Наоколо растијаху лугови, посвећени чествовању демона, у којима, још и у та времена, безумно мноштво неверника усрдно обављаше скверна жртвоприношења.
11. Дошавши, дакле, онамо, човек Божији разби идола на комаде, разруши жртвеник и посече лугове, те на месту Аполоновог идолишта сазида храм посвећен светоме Мартину, док на самоме месту где се налазио жртвеник устроји капелу у част светог Јована. Упути се потом бројним житељима околних крајева, неуморним их проповедима призивајући истинитој вери.
12. Но, како непријатељ од искони не могаше све ово ћутке подносити, указа се, не више прикривеним видом или у сну, већ у отвореном виђењу пред очима светога оца, силним се повицима тужећи на зло које му је учињено, тако да његове крике могаше чути и сама братија, премда га не опажаху у видљивоме обличју. Како, дакле, потом преподобни отац приповедаше својим ученицима, сам му се овај нечастиви указиваше на такав начин да га беше могуће проматрати телесним очима, преужасна обличја, киптећи од јарости, баш као да се, пламтећих устију и очију, намераваше устремити на њега. Свима тада беше могуће да чују његове речи. Најпре би га дозивао по имену, но како човек Божији ни најмање не одвраћаше, узимао би убрзо да га обасипа јаросним погрдама. Урлајући силним гласом, говораше: “Бенедикте, Бенедикте”, те, видећи да му овај ничиме не одвраћа, најзад додаваше: “Проклети а не благословени[15], шта ти имаш са мном, зашто ме гониш?”[16]
13. Но, слуги су Божијем тек сада предстојала нова и нова прења са древним ненавидником. Овај, наиме, тежећи без прекида да са њиме заподене бој, противно својему хтењу увек изнова пружаше светоме мужу прилику за нову победу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Бенедикт подстиче многе да приступе монашком животу, баш као и свети Антоније (Атанасије, Vita Ant. 14, 7).
  2. Уп.Мт 11,30
  3. Оближња црква је, без сумње, црква Светог Лаврентија, на десној обали језера.
  4. Subdiaconus преводимо са српским префиксом уместо устаљеног грчког: дакле подђакон наместо ипођакон.
  5. Овде свети Бенедикт реагује на најдубљи хришћански начин, слично као и игуман Стефан, када је чуо вест да му је неко спалио целокупну летину (IV, 20, 3).
  6. Преподобни Мавр је остао као игуман у манастиру у којем је до тада ста-решина био свети Бенедикт.
  7. Уп.Сир 8,8
  8. Уп.Бр 20,7-11
  9. Уп.2Цар 6,5-7
  10. Уп. Мт 14,28-29
  11. Уп. 1 Цар 17,4-6
  12. Уп. 2Сам 1,11-12
  13. Јн 1,9,16
  14. Касинум је тврђава (castrum), чији се остаци и данас могу видети југоисточно од планине, а западно од данашњег градића Касина. Године 487. већ је био епископско седиште. Између градића и врха планине растојање је око четири и по километара. На самом врху планине налазило се прастаро идолиште посвећено Аполону, на чијем месту свети Бенедикт, 529. године, оснива свој манастир који и данас стоји на истоме месту под именом Монте Касино.
  15. Игра речи: Maledicte, non benedicte.
  16. Уп.Дап9,4

Comments are closed.