ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХХIV
О КОНЧИНИ ЈЕДНОГ ЋАКОНА МАРСИЈСКЕ ЦРКВЕ
 
1. У Марсијској области[1] живљаше пак један високопреподобни ђакон, који се, обретен од стране Лангобарда, затече као њихов заробљеник. Један од ових, потегавши мач, обезглави светога мужа. Но док је његово тело падало на земљу, онај који га беше погубио, нашавши се у власти нечистога духа, и сам се сруши крај његових стопала. Подигавши руку на пријатеља Божијег, нађе се, дакле, предан у власт богопротивнику.
2. Петар: Но, разјасни ми, љубави ради, зашто Бог свемогући допушта да оваквом смрћу помру они чија светост ни након смрти не може остати непројављена?
Григорије: Не стоји ли писано: Правда његова од њега неће одбећи.[2] Изабрани, наиме, који без двојбе принадлеже животу вечном, какву ли то штету трпе умирући овако окрутним начином? Најпосле, упутно је помишљати да је и у њих могуће обрести какав преступ, макар и најмањи, којега ваља да се нађу очишћени управо кроз овакву смрт.
3. Стога и синови зла имају власт над овима док су још увек у животу, но, усмрћујући их, навлаче на себе тим ужасније наказање, управо стога што се њихова немилосрдност дрзнула да устане на добродетељне људе. Тако, дакле, и овоме крвнику о којему смо говорили би допуштено да озверовљен крене на чеснога ђакона док овај још увек стајаше жив, но не беше му дато да узликује над његовим погубљењем. И реч Божија ово, уистину, потврђује.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Добила је име, као и Сабина, по становницима који су је насељавали – Марси. Данас је то део покрајине Абрузо, у централној Италији.
  2. Прем 4,7; уп. Јез 18,20.

Comments are closed.