ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава I
O ПАВЛИНУ, ЕПИСКОПУ ГРАДА НОЛЕ, КОЈИ ЈЕ СЕБЕ ДРАГОВОЉНО ПРЕДАО У РОПСТВО
 
1. У време пустошења што су га посвуда сејали Вандали,[1] када се Италија у пределима Кампаније затече разорена, а не мали део тамошњег живља би насилно одведен у Африку, човек Божији, Павлин, раздаваше заточенима и потребитима све што беше остављено на страну за потребе епископије. Када му већ не беше остало ничега што би могао дати онима што су искали његову помоћ, ето где се једнога дана појави пред њиме некаква удовица, казујући да јој је јединога сина отео зет краља Вандала. Она усрдно мољаше слугу Божијега да јој да новац потребан за откуп, надајући се да ће се господар смиловати да га прими и допусти заточенику да се врати кући.
2. Но Павлин, премишљајући шта би могао дати овој мајци истрајној у преклињању, не нађе да поседује ма шта друго до себе сама. Стога рече: “Жено, немам баш ничега што бих ти могао дати; узми, дакле, мене наместо роба, те ме предај у заточење како би у замену повратила свога сина”. Ова пак, чујући овакве речи из уста високопоштованога мужа, сматраше их за подсмех а не за израз самилости. Но, слуга Божији, будући човек разборит и учен чак и у световним питањима, с лакоћом успеде да је увери да се може поуздати у ово што је чула, те да ни најмање не оклева да њега, епископа, преда у ропство како би ослободила сина.
3. Отпутоваше, дакле, заједно у Африку. Видећи где пролази краљев зет, који држаше заробљена њенога сина, удовица се показа пред њиме с изразом преклињања, те га испрва мољаше да јој врати њено чедо у знак племените великодушности. Но, како овај варварин, преиспуњен надменошћу и понесен пролазном славом што га се дотакла, не само да не помишљаше да услиши њене вапаје, већ се гнушаше и да је саслуша, удовица дометну: “Даћу ти, ево, у замену овога човека; смилуј се на мене и врати ми јединога сина”. Овај, пак, посматрајући наочитога човека, упита реченога каквом је послу вешт. Слуга Божији Павлин му одговори: “Нисам научен никаквом занату, но умешан сам у обделавању повртњака”. Ово се допаде варварину – беше веома задовољан чујући да је овај човек вичан узгајању поврћа. Узе га, стога, као роба и услиши молбу удовице, враћајући јој сина. Примивши овога, удовица напусти Африку.
4. Павлину пак би поверен повртњак да га обрађује. Краљев зет долажаше овамо с времена на време, запиткујући притом свога баштована о различним стварима. Увидевши да пред собом има веома мудра човека, стаде да се одбија и од својих најприснијих пријатеља и све чешће провођаше време у разговору са робом баштованом, затичући се свагда удивљен његовим казивањима. Павлину пак постаде обавезом да свакога дана доноси свеже поврће и ароматично биље за трпезу својега господара, након чега би се, примивши комад хлеба, враћао уређивању повртњака.
5. Неко време ток збивања беше овакав, кад, изненада, Павлин једнога дана рече господару, који се са њиме беше задржао у поверљивијем разговору него иначе: “Краљ ће умрети за мало времена, и то посве неочекивано; промисли стога шта ти ваља чинити и како да се најбоље постараш за краљевство”. Чувши ово, варварин не могаше да прећути краљу што је речено, будући иначе његовим миљеником. Откри му, дакле, мрачна предвиђања својега баштована, који, без сумње, беше мудар човек. Саслушавши га, краљ рече: “Желим да видим човека о коме говориш”. Његов зет, привремени господар преподобнога Павлина, одврати: “За ручак ми по обичају доноси свеже поврће. Учинићу да га он сам донесе на трпезу, те ћеш упознати човека који ми је ово прорекао”.[2]
6. Тако и би. Након што је краљ заузео место за трпезом, дође Павлин, носећи сваковрсно мирисаво биље и тек убрано поврће што га је одгајио. Но, једва што га угледа, краљ се нађе обузет дрхтавицом, те, дозвавши к себи господара овога роба, с којим се беше ородио дајући му своју кћер за жену, повери му тајну коју је до овога часа љубоморно чувао, казујући: “Истинито је то што ти је проречено. Ове сам ноћи, ево, у сну угледао неколицину судија где седе на судишту испред мене: међу њима беше и управо овај, а овај жезал, којим сам се свагда служио ја сам, беше ми одузет, јер власт да пресуђују би предата њима.[3] Но, настој да дознаш ко је заправо овај. Не верујем, наиме, да човек који је удостојен овако високе власти може бити незнатног порекла, као што нам се чини”.
7. Краљев зет тада, одвојивши Павлина на страну, упита овога ко је он. Човек Божији одврати: “Твој сам роб, роб којега си примио у замену за сина оне удовице”. Но, како његов господар захтеваше да му изложи не свој садањи положај, већ ко он беше раније, у својој отаџбини, те не престајаше да га притешњује насртљивим питањима, човек Божији, нашавши се присиљен, не могаше даље да му прикрива истину, те признаде да је седео на епископском трону. Чујући ово, његов се господар нађе обузет великим страхом, те, скрушено хотећи да исправи што је учињено, стаде казивати: “Тражи ми шта год желиш, јер сам намеран да те вратим у твоју отаџбину са богатим даровима”. Слуга пак Господњи, Павлин, одврати: “Само ми једно добро можеш учинити: ослободи све заточенике из мојега града”.[4]
8. Без оклевања беху прикупљени сви, од првог до последњег, по читавој овој афричкој области, те се, ослобођени и отпуштени, нађоше у Павлиновој пратњи, на баркама препуним жита. Све ово како би неправда учињена преподобном мужу била бар донекле исправљена. Након неколико дана, краљ Вандала уистину умре, изгубивши тако жезал поверен му на његову сопствену погибију, еда би, попут какве шибе, послужио хришћанима на карање и исправљање. Догоди се тако да Павлин, слуга Свевишњега, након што ће изрећи истинито пророштво, премда у ропство беше предао себе једнога, био ослобођен са још многима уза се, подражавајући видљиво Ономе који узе на себе обличје слуге,[5] како би нас избавио од ропства греху.[6] Следећи његове стопе, и Павлин, драговољно, учини себе сама слугом на неко време, како би се најпосле обрео слободан са многима.
9. Петар: Потресен сам слушајући ово, чему сам нисам кадар да подражавам, те бих радије проливао сузе него ма шта говорио.
Григорије: У Павлиновој се Цркви и данас чува писано сведочанство о његовој блаженој кончини. Читамо овде да се свети епископ нађе на измаку живота погођен некаквом напрасном болешћу.[7] Изненада се одаја у којој је овај лежао болестан потресе као од каквог подрхтавања тла; притом се у другим просторијама овога здања не могаше осетити никакав потрес. Земљотрес испуни пометњом све који су бдели уз Павлинов самртни одар, док управо у овоме часу његова света душа би узета из плоти. Тако се, дакле, сви који беху присутни исходу овог преподобног мужа, нађоше обузети не малим трепетом.
10. Но, како сам се у досадањем понајвише постарао да објавим нутарњу врлину[8] овог човека Божијег, што Павлин уистину беше, пробеседићемо надаље, ако ти је по вољи, и о видљивим чудесима, од којих су бројна већ многима знана. Примио сам ове повести из уста људи који су у толикој мери богољубиви, да ни најмање не сумњам у истинитост њихових казивања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Вандали долазе из Африке, а у Италију пристижу 429. године.
  2. Ова откривења, дата човеку Божијем благодарећи крајњем смирењу које је
    пројавио, опомињу нас на повест о Јосифу.
  3. Павлин, као жртва Вандала седи међу судијама варварскога краља, као што бива случај и са Јованом и Симахом, којима бива поверено задужење да у ад вргну краља Гота, који је наложио да их погубе. (IV, 31, 3-4).
  4. ОдбацуЈући дотадању надменост, варварин скрушено нуди Павлину богате дарове, док овај наместо њих тражи једино ослобађање својих суграђана
    Сличну понуду и истоветан одговор налазимо у повести о Санктулу (III 37 17)
  5. Уп. Фил 2,7
  6. Уп. Рим 6,17 и 6,20
  7. Реч је о Павлиновој блаженој кончини, 22. јуна 431. године.
  8. Virtus intima: нутарња врлина Павлинова је милосрђе; по њој је и добио светачко “презиме”.

Comments are closed.