ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава ХIII
О БРАТУ МОНАХА ВАЛЕНТИНИЈАНА, КОЈИ ЈЕ ПОЧИНИО СЛИЧАН ПРЕСТУП
 
1. Брат Валентинијана, његовога монаха којега сам већ поменуо, премда човек светован, беше муж побожан и благочестив. Овај уобичаваше да сваке године, из места у коме је наставао, долази у манастир, путем свеједнако постећи, како би се препоручио молитвама слуге Божијега и посетио својега брата. Једнога, дакле, дана, управо док је корачао путем ка манастиру, придружи му се некакав сапутник, који је собом носио нешто хране за успут. У одмакао час, овај му каза: “Ходи, брате, окусимо мало хране, како не бисмо смалаксали током пута”. Он му пак одврати: “Никако, брате! То ми није могуће учинити, будући да сам навикао да се пред преподобним оцем Бенедиктом увек појављујем постећи”. На овакав одговор сапутник се на часак стиша.
2. Но, како потом пређоше још део пута, изнова стаде да га опомиње на обед. Овај, пак, решен да на своје исходиште приспе постећи, не беше вољан да се сагласи. Сапутник, који га је подстицао на јело, изнова, дакле, заћута, прихвативши да продужи са њиме и сам још неко време трпећи глад. Но, ход постајаше све дужи, пристизаху већ и позни сати, а пешачење их беше прилично изморило. Тада, изненада, покрај пута обретоше ливаду и на њој мали извор, управо оно што им се морало учинити најпожељнијим ради телеснога окрепљења. И гле, сапутник спремно каза: “Ево воде, ево и ливаде! Красног ли места где се можемо укрепити и мало отпочинути, еда бисмо потом, без муке, могли привести пут крају”. Како, дакле, ове речи умилно одзвањаху у његовим ушима, док му прекрасно место примамљиваше поглед, он се, убеђен овим трећим позивом, сагласи и седе да обедује.
3. У вечерњи пак час пристиже у манастир. Појавивши се, дакле, пред чесњејшим оцем Бенедиктом, крену да иште његове молитве. Но, свети га муж, не часећи, укори због његова владања током пута, говорећи: “Шта ти се то догодило, брате? Злобни непријатељ, који ти говораше преко твојега сапутника, испрва не успеде да те убеди, други пут исто тако, но трећим те наговором надвлада и покори својој вољи”. Ту овај, спознавши преступ који је починио колебљивости ради својега срца, припаде ногама човека Божијег, те стаде горко да оплакује своју кривњу, будући увидео да сагрешио беше пред очима оца Бенедикта, премда се овај није налазио присутан.
4. Петар: Видим да се у срцу светога мужа беше настанио дух Јелисеја, који и сам беше присутан крај одсутнога ученика.
Григорије: Упутно би било, Петре, да за сада не проговараш, еда би могао дознати још знатније ствари.

Comments are closed.