ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХХII
О ДВОЈИЦИ МОНАХА ИГУМАНА ВАЛЕНТИЈА
 
1. Валентије,[1] високопреподобни муж, који, као што знаш, беше мојим игуманом и старешином мојега манастира овде у Риму, управљао је испрва манастиром у области Валерије. Када овамо пристигоше звероподобни Лангобарди, како је сам Валентије казивао, обесише о гране једнога дрвета двојицу његових монаха; истога дана, ови страдалници преминуше. Како, пак, дође вече, на ономе месту се зачу где духови ових мученика стадоше да псалмопоју јасним и узвишеним гласом, тако да и сами њихови крвници, чујући ово преслатко појање, остадоше запањени и ужаснути.
2. Подобно овима, и сви заробљеници који су се онде налазили, чувши речено псалмопојање, посведочише касније о овом удивљујућем чуду. Свемогућем Богу, наиме, беше по вољи да ово духовно појање одјекне у телесним ушима, еда би сви што наставају у плоти спознали да, служи ли когод Богу са ревношћу, након разлучења од плоти живи још истинитијим животом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Валентије је био Григоријев старешина. Види 1, 4, 20 и напомену. Без сумње, пребегао је у Рим, како би избегао пред лангобардским зверствима.

Comments are closed.