ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XII
О ИСХОДУ ДУШЕ ЈЕДНОГ ПРЕЗВИТЕРА ИЗ НУРСИЈЕ
 
1. Нећу прећутати ни оно што се збило у области Нурсије, а о чему ми је сведочио чесни игуман Стефан, који се недавно упокојио овде у Риму, те си га и сам морао добро познавати.
2. Приповедао је, дакле, овај да у оним крајевима један презвитер руковођаше повереном му Црквом са великим страхом Господњим. Од дана својега рукоположења у свештени чин, живљаше он са својом презвитером (=супружницом) као са властитом сестром: чувајући се од ње безмало као од каквога непријатеља, не допушташе јој никада да му се одвећ приближи, нити себи даваше слободу да јој било каквим поводом приступи, одричући се, дакле, непоколебљиво сваке присности спрам ове. Светитељима је, наиме, и ово својствено: како би се трајно удаљили од свега што је недопуштено, уздржавају се вољно чак и од допуштеног (=доличног). Тако и овај свети муж, да не би како подлегао сагрешењу преко своје супружнице, одрицаше да од ове прими и оно најдоличније.
3. Овај, дакле, преподобни презвитер, достигавши поодмаклу животну доб, након четрдесет лета своје свештене службе, нађе се оборен жестоком грозницом, која га приведе самртном часу. Видећи га већ обамрлих удова, по изгледу баш као већ одељена смрћу, његова презвитера, приближивши ухо ноздрвама свога супруга, настојаше да спозна има ли у њему још увек животног даха. Он пак, осетивши ово, премда му беше преостао још једва слабашни трачак дисања, прибра последње снаге како би проговорио, те, разгоревши се духом, из свег гласа што га је још имао, завапи: “Одступи од мене, жено! Још увек живи пламичак. Уклони сламу од њега!”[1]
4. Док се жена одмицала, на часак окрепљен приливом телесних моћи, он изненадно, обузет силном радошћу, стаде да кличе: “Добродошли, господо моја, добродошли, господо моја! Зар сте збиља свога доласка удостојили вашег ништавног слугу? Долазим, долазим! Благодарим вам, благодарим!” Те, како продужаваше да говори на овај начин, они што су га окруживали стадоше да се ишчуђују коме ли се то обраћа. Овај им, пак, удивљен, одврати казујући: “Не видите ли да су овде свети апостоли? Не препознајете ли блаженог Петра и Павла, првоначалнике апостолске?” Те изнова, обраћајући се поменутима, стаде да понавља: “Ево долазим, ево долазим!” Између ових речи предаде дух, следећи свете апостоле, и јасно тиме сведочећи да их је уистину и угледао.[2]
5. Каткад, наиме, праведницима бива допуштено да на самртном часу угледају светитеље који су им претходили, еда се пред смрћу не би обрели устрашени као пред каквом неумитном пресудом. Док се, пак, њиховом духу живо указује предстојеће им сабитисање са житељима Царства небескога, бивају разлучени од плоти не подносећи тегобе бола или страха.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свештеник има седамдесет пет или више година, што сазнајемо из чиње-нице да је четрдесет година био свештеник, док је рукоположење било могуће тек након тридесет пете године живота. Упркос дубокој старости, он и на самрти будно мотри над својом чистотом.
  2. Налик овоме и свети Антоније се на самрти радује посети “пријатеља”, који су дошли да га поведу (Атанасије, Vita Ant. 92 1).

Comments are closed.