ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава LXII
ВАЉА НАМ ОПРАШТАТИ БЛИЖЊИМА ЊИХОВЕ КРИВЊЕ, КАКО БИ И НАШЕ БИЛЕ ОПРОШТЕНЕ
 
1. У свему пак овоме ваља нам имати на уму да ћемо тек онда с правом искати милост за властита прегрешења, опростимо ли понајпре она која су (од стране других) почињена према нама самима. Принос (=дар), наиме, не бива примљен, не одагнамо ли претходно из срца сваки раздор, јер и Истина вели: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.[1] Из реченога је могуће увидети, будући да нам је знано да жртвени принос разрешава сваки други преступ, колико је тешко сагрешење раздор, који неприхватљивим чини сваки дар. Ваља нам се, дакле, мишљу упутити к ближњему, колико год удаљен или разлучен био он од нас, и припасти свим срцем пред њега, мирећи се са овиме кроза смирење и благовољење, еда би нас, сходно томе, Саздатељ наш, видећи такву скрушеност нашега духа, разрешио од кривње, примајући жртвени принос намењен за наше грехе.[2]
2. Чусмо, наиме, где глас Истине сведочи како некакав слуга, будући дужан десет хиљада таланата, скрушено припаде ка господару својему, те прими од овога опрост дуговања; но, како потом не хтеде указати једнаку милост својему садругу, који му дуговаше стотину динара, заповеди тада (господар) да од њега буде заискано оно што му већ беше опростио. Из реченога недвојбено произилази то да ће, не опростимо ли свим срцем кривњу која нам је учињена, и од нас изнова бити заискано оно зашта смо, радујући се, држали да нам је, путем покајања, отпуштено.
3. За времена, стога, докле је још доба милости и дуготрпљења Судијиног, док онај који испитује свеколика сагрешења ишчекује наше обраћење, расточимо у сузама отврдлост наших срдаца, узгајајући у себи милост и доброту према ближњему. Рећи ћу тада одважно да, након смрти, нећемо потребовати жртвени принос за наше спасење, учинимо ли, пре ове, себе саме жртвеним приносом Богу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт 5,23-24
  2. Уп. Мт 18,23-35

Comments are closed.