ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава IX
О БОНИФАЦИЈУ, ЕПИСКОПУ ГРАДА ФЕРЕНТИСА
 
1. Григорије: Беше овде један муж светога живљења, именом Бонифације,[1] који држаше епископски трон Ферентиса,[2] свеколиким својим владањем будући примерен овом свом високом звању. О овоме презвитер Гауденције, који је још увек у животу, уобичава да приповеда безбројне чудесне повести. Будући да је, такорећи, одрастао у служби овог преподобног мужа, његово најистинитије сведочење бива утолико вредније, јер и сам беше сведоком и учесником збивања о којима говори.
2. Црква Ферентиса беше веома сиромашна, а сиромаштво, као што знамо, управља дух ка добродетељи и чува смирење. Једина потпора беше јој омањи виноград, који се једнога дана нађе посве уништен јаким градом, тако да тек на понекој лози остадоше ретки и ситни гроздови. Кад чесњејши Бонифације обиђе виноград, премда га је затекао у толикој мери уништен, свим срцем одаде хвалу свемогућем Богу што се, усред своје немаштине, сада обрео још сиромашнијим. Но, како се приближило време да ово мало грожђа сазри, он, као и обично, посла у виноград чувара, наложивши му да га будно надгледа.
3. Потом, једнога дана заповеди презвитеру Констанцију, своме братанцу, да, као што је био обичај, припреми све сасуде за вино и све бачве што их је епископија поседовала, намазавши их смолом. Чујући ово, Констанције остаде веома зачуђен, баш као да овај налог беше каква лудост: не поседујући вина треба да припрема бачве и сасуде! Ипак, не имајући смелости да запита за разлог таквог поступања, изврши што му је речено, припремивши све како је увек и чинио. Потом човек Божији, отишавши у виноград, побра оно мало преосталих гроздова, однесе их ради муљања и, удаљивши све присутне, остаде овде сам са једним дечаком. Овога постави у чабар и даде му да гњечи оскудни плод оне мршаве бербе. Кад угледа где цури по која кап вина, свети епископ стаде својим рукама да га точи у један мали крчаг, те, благословивши га, нали по мало у све бачве и сасуде који су стајали припремљени, тако да је у сваки од њих допало тек по пар капи овога вина.
4. Након што је све бачве снабдео са бар по једном капи новога вина, позва свога братанца, презвитера, и заповеди му да окупи сиромахе. Вино тада поче да нараста у чабру, тако да су могли бити напуњени сви крчази које су ови донели. Видевши да их је потпуно подмирио, изведе дечака из чабра, затвори подрум и постави на њега властити печат. Потом се врати у цркву. Три дана касније, позва изнова свештеника Констанција и, након молитве, отпечати подрум. О чуда! Бачве у које беше налио занемарљиво малу количину вина, стајаху пуне до самога руба, чак се већ безмало и преливаху, тако да би се убрзо нашао преплављен и сам под, да епископ беше пристигао тек мало касније.
5. Бонифације тада беспоговорно заповеди презвитеру да, за његова живота, никоме не говори о овом чуду. Страховаше, наиме, да би му, ако ли не остане неосетљив на похвале које би уследиле поводом оваквога збивања, управо оно што би га учинило великим пред људима, постало узроком духовнога пада. Подражаваше стога овиме примеру божанскога Учитеља који, како би нас научио путу смирења, беше заповедио својим ученицима да никоме не говоре о ономе што су видели, све док Син човечији не васкрсне из мртвих.[3]
6. Петар: Будући да ми се указала прилика, могу ли те упитати ради чега је наш Избавитељ, повративши вид двојици слепих, заповедио овима да не објављују шта се збило, а ови, пак, изишавши, разгласише Гa по свој земљи оној.[4] Можда је Син јединородни, савечни Оцу и Духу Светоме, овде усхтео нешто што не могаше и да оствари, не успевши ни најмање да прикрије чудо за које је желео да буде прећутано?
7. Григорије: Спаситељ наш све што беше учинио у смртном телу остави заправо нама као образац владања, како бисмо, њему следујући колико нам допуштају наше незнатне моћи, напредовали путем што води у живот, не спотичући се кроз дела која нам ваља чинити. Заиста Господ, учинивши ово чудо, заповеди да се о њему има ћутати; па ипак, не беше могућно о овоме не говорити. Због чега? Управо стога како би и изабрани његови, следећи његов пример и поуку, прижељкивали да остану скривени, па опет, насупрот своме хтењу, чинили да се о њима посвуда казује, како би се ово јавило на корист другима. Знак је дубокога смирења то што прижељкују да њихова чудесна дела остану непозната, но, од немерљиве користи бива то што се о њима не да ћутати. Не беше, дакле, Господ зажелео нешто што му није било могуће да оствари, већ беше пружио пример своје савршене науке, како би ученици његови, који су и удови његови, увидели шта им ваља желети, али и шта им се има догађати премда га не желе.
Петар: Сагласан сам са твојим речима.
8. Григорије: Поменувши епископа Бонифација, изложимо још нешто о њему што је остало упамћено. У оно, дакле,’време беше се приближио празник светога Прокла, мученика.[5] У овом, пак, граду живљаше човек племенита рода, по имену Фортунат, који с великим усрђем мољаше преподобнога Бонифација да посети његов дом, како би га благословио, након свете литургије одслужене крај мучениковог гроба. Човек Божији не могаше да одбије што му је љубав налагала поводом Фортунатове жеље. Стога се, по окончању свете литургије, упути к овоме, за његову трпезу. Но, тек што се спремао да отпоје хвалу Богу, изненада се на вратима појави некакав човек са својим мајмуном и стаде да удара у кимвал; беше то један од оних што су зарађивали за живот изводећи лакрдије. Свети епископ, онерасположен до гнушања због овог неугодног му звука, рече: “Авај! Авај! Овај несрећник је мртав, овај несрећник је мртав! Дошао сам овамо како бих благословио трпезу, и нисам још ни отворио уста да заблагодарим Богу, а он се, дошавши овамо са мајмуном, дрзнуо да удара у кимвал”. Додаде ипак: “Идите, те му, љубави ради, подајте да једе и пије. Но, знајте да је мртав”.
9. Онај пак невољник, након што је примио од кућне чељади хлеба и вина, беше наумио да оде, када му са крова некакав повелики камен муњевито паде на главу. Од силног се ударца сруши на земљу и служинчад га овде нађе безмало мртва. Наредног дана, како беше најавио човек Божији, издахну. Не упућује ли нас, Петре, ово збивање да размислимо колико смо поштовања дужни указивати светитељима; они су, наиме, храм Божији. Стога, раздражује ли ко светитеља, кога другог наводи на гнев, ако ли не онога који у овоме храму настава? Ваља, дакле, стрепети од љутње праведникове, знајући да је у срцу његовом присутан онај што, ако ли усхтедне, има власт да одређује наказање.
10. У то време поменути презвитер Констанције, братанац преподобнога, продаде свога коња за дванаест златника; добијени новац одложи на сигурно место, у један ковчег, те потом отиде из куће некаквим послом. Изненада, дође у епископију повећа скупина сиромаха, који усрдно мољаху епископа Бонифација да каквом милостињом бар мало олакша њихову немаштину. Човек Божији, не имајући управо ништа, стаде да премишља како би им помогао, будући да не беше кадар да их отпусти празних руку. Одједном му сину помисао да је Констанције недавно продао јахаћу животињу, те да би стога, несумњиво, морао имати новца похрањеног у ковчегу. Како му је братанац био одсутан, он оде до његове касе и, савладан сапатњом са убогима, развали браву, узе дванаест златника и раздели их овима, по властитом нахођењу.
11. Тако презвитер Констанције, након што се вратио кући, затече ковчег обијен и испревртан, док од новца који је овде похранио, наравно, више не беше ни трага. Видећи ово, стаде да галами, разјарено узвикујући: “Сви овде живе! Само се мени у овој кући не да да живим!” На његове повике, притече како епископ, тако и сви који су се затекли у епископији. Човек Божији покуша да га умири, говорећи му са свом својом крајњом благошћу; но, братанац не пристајаше да саслуша образложење, већ, упуштајући се у даље спорење, рече: “Сви живе на твојим плећима; једино мени није допуштено да спокојно живим овде, пред тобом! Врати ми мој новац!”
12. Дубоко погођен таквим речима, епископ журно уђе у цркву Пресвете Марије Приснодјеве и, раширивши скуте своје мантије подигнутим рукама, стојећи усправно, стаде да се моли: без одлагања је морао прибавити новац којим ће стишати јарост разгневљеног свештеника. У једном трену, спустивши поглед ка скутима које је непрестано држао у рукама, међу наборима угледа дванаест златника, блиставо сјајних, баш као да су управо исковани.
13. Бонифације сместа похита из цркве, и за часак већ стајаше пред озлојеђеним презвитером, казујући му: “Ево, узми новац који си тражио! Но, знај да због својега тврдичлука након моје смрти нећеш постати епископом овога града!” Истините речи, које нас с правом наводе на помисао да овај настојаше да прикупи довољну своту новца, којом би платио своје наименовање за епископа. Но, реч се човека Божијег показа и пророчанском – Констанције ће, наиме, остати у свештеничком чину до саме смрти.
14. Једнога дана, на име гостопримства, појавише се пред Бонифацијем два Гота, говорећи да се журе у Равену.[6] Овај им даде мали дрвени суд пун вина, мислећи да ће им добро доћи уз какав обед током пута. Они пак, будући у стању доста да попију, испијаху од овог вина све док нису приспели у Равену. И не само то, већ, задржавши се овде неколико дана, свакодневно продужаваху да пију вино добијено на дар од светога епископа. Не престадоше да га троше све док се нису изнова нашли у Ферентису код преподобног Бонифација. Суд, наиме, ниједнога часа не бејаше празан, баш као да се вино унутар њега не беше увећавало количином, већ напросто непрекидно изнова стварало.
15. Пре неког времена дошао је овамо, из оних крајева, један остарели клирик, вољан да о епископу Бонифацију приповеда ствари које не би требало прећутати. Говораше, наиме, да једнога дана овај свети муж, ушавши у повртњак, затече овај похаран непрегледним мноштвом гусеница. Видећи где поврће пропада, обрати се ларвама овим речима: “Заклињем вас именом Господа Исуса Христа, Бога нашега – идите одавде и не брстите више ово зеље”. На ове речи човека Божијег, све гусенице без оклевања напустише поменуто место, све док у повртњаку не беше више остало ни једне.
16. Но, није у толикој мери достојно удивљења ово што о њему слушамо из доба његовога епископства, будући да се у ово време, несумњиво, већ беше јавио великим пред Богом, како епископским достојанством тако и савршенством владања. За много су, пак, веће дивљење чудеса што их овај сатвори још у детињству, по сведочењу поменутог старца. Овај, наиме, казиваше како, још као дечак док живљаше уз мајку, Бонифације не једном, изашавши из куће, долажаше натраг без кошуље,[7] често и без тунике, будући да би, наиђе ли на каквог убогог сиромаха, одевао овога разодевајући себе сама, жељан да се пред Богом одене у рухо милосрђа. Мајка га узалуд непрекидно прекореваше, говорећи да није праведно да он, и сам будући сиромах, раздаје одећу просјацима.
17. Једнога пак дана, ушавши у амбар, она угледа где њен син скоро сво жито, намењено коришћењу током читаве године, беше разделио сиротињи. Док жена, у очајању, већ удараше саму себе, видећи посве потрошене залихе које је припремила за дуже потребе, појави се младенец Божији, Бонифације. Овај покуша да је утеши речима какве је успевао да изнађе, но мати не успеваше да их саслуша, све једнако јадикујући. Замоли је тада да напусти испражњени амбар. Дете Бонифације тада, нашавши се насамо, припаде на молитву. Мало потом изађе и он, те се врати изнова доводећи мајку. Амбар сада обретоше препун жита; беше га чак немерљиво више него раније, када се жена веселила што је прикупила хране за читаву годину. Видевши ово чудо, мајка, испуњена удивљењем и кајањем, и сама поче да подстиче сина на несебично давање, увиђајући да му је дато да прими све што би заискао.
18. У дворишту њихове куће беше пак мајка узгајила нешто живине, но некаква лисица, крадом долазећи изблиза, стече навику да је поткрада. Једнога дана, док се Бонифације налазио у дворишту, лисица, по обичају, дође и уграби једну кокош. Дечак отрча у цркву те, ничице припавши на молитву, завапи: “Зар ти је угодно, Господе, да ми не буде допуштено да се прехраним од труда моје мајке? Ето где живину коју је узгајила прождире лисица!” Уставши са земље, након што се помолио, отиде из цркве. И, гле, ето лисице где се враћа, остављајући у дворишту плен што га је носила у чељустима; она сама, пак, паде на тле и издахну пред очима дечака.
19. Петар: Заиста је чудесно то што се Бог стара да услиши молитве онога који се узда у њега, па чак и када је реч о наизглед безначајним стварима.
20. Григорије: Ово се догађа, Петре, по премудром руковођењу Саздатеља нашега, који настоји да, преко малих ствари које примамо, научимо да се надамо немерљиво већима. Тако и овај незлобиви и свети дечак би услишен тражећи ствари од невеликог значаја, еда би увидео какво му уздање ваља полагати на Бога, иштући дарове од непроцењиве вредности.
Петар: Ова ми је поука од знатне користи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Бонифације Милостиви се празнује 19. децембра. У катедрали Све-тог Лаврентија у Витербу чува се одежда епископа Бонифација.
  2. Град етрурског порекла, девет километара северно од Витерба, Лацио. Процват је доживео у првом веку. Од Григорија сазнајемо да је био и епи-скопско седиште. УIII, 38,1 помиње се један од Бонифацијевих наследника -Редемпт. Данас су видљиви само остаци театра и терми.
  3. Уп.Мт17,9
  4. Мт 9,27-31
  5. Вероватно је реч о Проклу, епископу Нарније, посеченом од стране Тотиле, краља Гота.
  6. Збивање се одиграва пре 540. године и Равена је, највероватније, још увек у рукама Гота.
  7. Linea, коју овде преводимо као кошуља, била је врста доње одеће, која се носила до самога тела.

Comments are closed.