ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава ХХХ
О МОНАХУ ОСЛОБОЂЕНОМ ОД ДЕМОНА
 
1. Једнога дана, док човек Божији иђаше ка храму Светог Јована, смештеном на врх планине, појави се пред њиме непријатељ од искони, у лику марвенога лекара, носећи рог и троножац, како већ доликује овом занату. “Куда си пошао?” упита га светитељ; овај одврати: “Кренуо сам, ево, монасима, да би им дао какво лекарство”. Преподобни Бенедикт продужи свој пут идући на молитву, но тек што се беше помолио, обрати се натраг у великој журби. Ненавидник се у међувремену намерио на једног старог монаха који се налазио захватајући воду; ушавши у њега и оборивши га на земљу, ломио га је ужасном жестином. Враћајући се, дакле, с молитве, човек Божији га затече овако окрутно злостављаног: без оклевања, он приђе те га једноставно ошамари,[1] изагнавши тако истога часа нечастивога, еда се више никада не би усудио да се овамо поврати.
2. Петар: Желео бих да знам да ли светитељ чињаше овако чудесна дела свагда посредством молитве или се она показиваху, каткад, и плодом његовог личног хтења.
Григорије: Они што су са Богом сједињени читавим својим бићем (=који одано пријањају Богу), када прилике захтевају, могу творити чуда једним или другим начином, некада молитвом, некада силом што им је од Бога поворена. А како и Јован тврди: Онима који Гa примише даде власт да буду чеда Божија[2] зашто се тада чудити ако ли они што примише дар божанскога усиновљења, творе и чудеса у сили која из овога проистиче?
3. Да им је дано да чине чуда на оба начина, о томе сведочи и сам апостол Петар, што васкрсе умрлу Тавиту молитвом а предаде, пак, смрти Ананију и Сапфиру једноставно их корећи за њихову лаж.[3] Писмо, наиме, не вели да се он мољаше како би ови помрли, већ да их укори због почињенога сагрешења. Закључујемо, дакле, да светитељи чине чудеса каткад датом им силом, каткад, опет, обраћајући се Богу у молитви. Петар, наиме, једнима одузе живот изобличавајући их, другој га пак поврати молећи се.
4. Но, жеља ми је сада да исприповедим још два збивања из живота слуге Божијега, Бенедикта, која јасно сведоче о томе како у једној прилици беше сатворио чудо силом што ју је од Бога примио а у другој, пак, дејством молитве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Термин alapa (=шамар, ћушка), који свети Григорије овде користи, означава, по традицији, поступак господара којим он ослобађа свога роба. Овде он означава власт човека Божијег над демоном.
  2. Јн 1,12
  3. Уп. Дап 9,40; 5,1-10

Comments are closed.