ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
О ЖИВОТУ И ЧУДЕСИМА ПРЕПОДОБНОГ ИГУМАНА БЕНЕДИКТА
 
1. Беше један муж преподобнога живљења, благословен именом и благодаћу,[1] који од ране младости имађаше зрело срце и никада се хтењима својега духа не предаваше пролазним насладама, превазилазећи властиту доб трезвењем својега владања. Он, премда будући слободан да се наслађује овим привременим животом, презре овај свет попут свенулог цвета. Потекао из обитељи племенита рода, из области Нурсије,[2] би послан у Рим како би се посветио књижним студијама. Но, како онде опази где се небројено мноштво стрмоглављује у понор порока, он, који једва што беше закорачио на праг овога света, одступи ногом унатраг, еда се не би како, удубљујући се у овосветску ученост, и сам најпосле нашао посве обурван у овај страшни бездан. Напустивши, дакле, књижне науке, оставивши и властити дом са свеколиким родитељским добрима, жудећи да угоди једино Богу, крену да потражи себи монашку расу. Повуче се тако из овога света као неучен мудрац и мудра незналица.[3]
2. Нису ми знана свеколика његова дела, но оно мало што сам намеран да исприповедим дознао сам из казивања четворице његових ученика: Константина, наиме, досточеснога мужа, који га је наследио као игуман манастира, Валентинијана, који дуги низ година руковођаше манастиром покрај Латерана, Симплиција, који, као трећи по реду, управљаше његовом обитељи, и најпосле Хонората, који је и данас старешина општежића у којему је Бенедикт провео прво време свог монашког подвига.[4]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Григоријева игра речи: Бенедикт, латински Benedictus, значи благословен. Свети Бенедикт је рођен у Нурсији, око 580. године, а упокојио се 543. године. Празнује се 14. марта, а пренос моштију 11. јула. Постоји спор око тога где се налазе мошти светог Бенедикта: у Монте Касину или у манастиру Fleury-sur-Loire, у Француској.
  2. О Нурсији види I, 4,8 и напомену.
  3. Scienter nescius et sapienter indoctus: лепа игра речи; слично видети и код
    преподобнога Санктула у III, 37,20.
  4. Ове ученике налазимо изнова поменуте у II, 27, 3. Константин и Симплиције без сумње су били игумани Монте Касина. За Валентинијана в. II, 13,1,
    а за Хонората II, 15,4.

Comments are closed.