ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА IV
Глава XXXVI
КАТКАДА СЕ И ДУШЕ ОНИХ КОЈИ СЕ ОДРАНИЈЕ НИСУ ПОЗНАВАЛИ ПРЕПОЗНАЈУ У ЧАСУ СВОЈЕГА ИСХОДА ИЗ ПЛОТИ, НАЛАЗЕЋИ СЕ НА ПУТУ ДА ПРИМЕ ИЛИ СЛИЧНЕ МУКЕ ПОРАДИ САГРЕШЕЊА, ИЛИ ЈЕДНАКУ НАГРАДУ ЗА СВОЈЕ ДОБРОДЕТЕЉИ. О СМРТИ ЈОВАНА И УРСА, ЕУМОРФИЈА И СТЕФАНА
1. Догађа се неретко да душа, налазећи се на својему исходу из плоти, препознаје оне са којима, поради једнаких сагрешења или пак награде, има да буде упућена у исто обиталиште. Преподобни старац Елевтерије,[1] о којему сам ти доста пробеседио у претходној књизи, приповедао ми је, наиме, како у његовом манастиру живљаше један од његове рођене браће, Јован, који је обитељи преднаговестио властиту кончину четрнаест дана пре но што је приспела.
2. Док је одбројавао дане који су измицали, три дана пре но што ће бити призван из смртнога тела, нађе се погођен грозницом. А кад му се већ посве приближи смртни час, он прими свету тајну Тела и Крви Господње, те сазвавши око себе сабраћу, подстаче их да псалмопоју покрај његовога одра, притом сам отпочињући антифон који се односио управо на њега самога: Отворите ми врата од правде, ући ћу на њих, славићу Господа. Ево врата Господњих, на која улазе праведници.[2]
3. Док окупљена браћа појаху пред њиме, он изненада, отежући речи, узвикну: “Урсе, дођи!” Тек што је ово изустио, будући изведен из тела, оконча смртни живот. Браћа се пак обретоше у недоумици, не могући да разумеју оно што њихов умирући сабрат беше узвикнуо. Након овога престављења настаде, дакле, у манастиру не мала жалост.
4. Четвртога дана потом, указа се неодложна потреба да неколицина од браће буду послана у један манастир који беше смештен на знатној удаљености. Ови, пак, затекоше монахе поменуте обитељи дубоко ожалошћене. Када их, дакле, упиташе: “Шта вам се збило те сте толико ожалошћени?” ови одговарајући рекоше: “Оплакујемо то што је овоме месту одређено да запусти, јер ево где се једини од братије, који нас је за живота обдржавао на окупу у овоме манастиру – већ је томе четврти дан – нађе узет са светлости овога света”.
5. Монаси који беху управо пристигли с усрдном знатижељом упиташе за име преминулога, те им ови одвратише: “Урс”. Испитујући сада још помније о часу када се овај нашао призван, схватише да је напустио плот управо у часу када га беше позвао Јован, сабрат који се упокојио у њиховој обитељи.
6. Ово несумњиво сведочи о томе да, као једнакима по врлини, Јовану и Урсу би дато да надаље скупа живе у истоме обиталишту, баш као што им се случи да истовремено напусте пропадљива тела.
7. Нећу прећутати ни збивање за које сам дознао од извесних суседа, у доба док сам, још као лаик, живео у своме дому, који ми је у овоме граду у наслеђе оставио отац. Живела је, наиме, у мојој близини једна удовица, по имену Гала. Ова имађаше младога сина, званог Еуморфије. Недалеко одатле пак живео је некакав Стефан, по чину нижи официр.
8. Како се догоди да се речени Еуморфије обрете на концу свог животног века, он изненада позва својега слугу те му заповеди овако: “Похитај, и реци официру Стефану да без оклевања дође овамо, јер ево где приправна стоји лађа којом ваља да будемо превезени на Сицилију”. Будући да слуга, држећи да је овај изгубио разум, одбијаше да га послуша, Еуморфије стаде усрдно да наваљује, казујући му: “Иди и пренеси му што сам ти рекао, будући да нисам безуман”.
9. Слуга, дакле, изађе како би се запутио к Стефану. Нашавши се на пола пута, сусрете пак неког човека који гаупита: “Куда идеш?” “Мој ме је господар послао Стефану официру”, одврати овај. Човек му на то спремно каза: “Долазим управо од њега, преминуо је предамном овога часа”. Слуга потече Еуморфију, својему господару, но и овога затече већ издахнула. Догоди се, дакле, тако да, будући да га овај беше сусрео на половини пута, одакле се слуга вратио дому истом путањом, одмеравајући пређене раздаљине, беше могуће увидети да Еуморфије и Стефан беху позвани (из земнога живота) у истом часу.
10. Петар: Удивљујуће је то што казујеш. Но, упитаћу те, ради чега се исходећој души указа некакав брод, те зашто самртник стаде да преднаговештава да му ваља да буде одведен на Сицилију?
11. Григорије: Душа, извесно, не потребује ма какво превозно средство, но није зачудно то што се човеку, још увек боравећему у телу, указало оно што је телесним видом уобичавао да посматра, еда би из овога познао куда његова душа има да буде духовно одведена.
12. Поводом, пак, тога што је устврдио да му ваља да буде одведен на Сицилију, шта друго помишљати до ли да на острвима ове области, у знатној већој мери но на каквим другим местима, зјапе гротла што бљују огањ мука? Онде, како уобичавају да говоре они којима је знано, ова гротла свакодневно нарастају проширујући своје рубове. Те, подобно овоме, будући да се ближи конац овога света, како се, извесно, на ономе месту сабира све више осуђених на огањ, једнако томе се и онде да видети где све пространија бивају места њиховог мучења. На ово је свемогући Бог благоволео да укаже на корист и исправљење оних што живе на овоме свету, еда би неверујући умови, који поричу постојање адских мука, сагледавали места мучења у која, по чувењу, одбијају да поверују.
13. Те да бисмо се уверили да они, како изабрани тако и богопротивници, који су се нашли здружени по својим делима, бивају упућени у заједничка станишта (на ономе свету), довољна нам бива реч Истине, па све и кад овоме не би било никаквих примера. У Еванђељу, наиме, поводом изабраних, стоји писано: У кући Оца мојега станови су многи.[3] Ако, наиме, у оном вечном блаженствовању неби било разлике у примљеној плати, једна би била и настамба а не пак многе. Бројни су, дакле, станови и различни зборови праведника, који се, опет, према сродности врлина којима су се украсили, скупа наслађују и веселе. Па ипак, премда распоређени у бројне станове, свеколики посленици примају плату без изузетка,[4] будући да је истовремено подједнако блаженство које онде уживају и различита каквоћа накнаде која следује различним делањима.
14. Сама Истина, зацело, објављује и ово кад о дану суда вели: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже.[5] Жетеоци, наиме, који су ангели, свезују кукољ у снопље како би га спалили, на такав начин што сличне са сличнима здружују у једнаке муке, еда би охоли били спаљивани са охолима, развратни уз развратне, шкрти са шкртима, обмањивачи скупа са обмањивачима, неверни покрај неверних. Када се, дакле, подобни једни другима у прегрешењу нађу предани једнаким мукама, будући да их анђели упућују у места наказања, бива баш као да ови свезују снопље кукоља да се сажеже.
НАПОМЕНЕ:
- О Елевтерију в. III, 14,1, 21,1 и 33,1-9. Реч је о игуману Светог Марка у Сполецијуму.
- Пс 117,19-20
- Јн 14,2
- Уп.Мт 20,9-10
- Мт 13,30
