ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава LXI
О СКРУШЕНОСТИ СРЦА ПРИЛИКОМ САВРШАВАЊА СВЕТЕ ТАЈНЕ, И О ЧУВАЊУ УМА НАКОН ОВОГА
 
1. Но, неопходно је да, када ово савршавамо, сами себе приносимо на жртву Богу кроз скрушеност срца, што ће рећи да смо ми који вршимо Тајну страдања Господњег дужни да се уподобимо овоме што чинимо. Жртва принесена Богу за нас постаће, наиме, истинском тек тада када и нас саме учини жртвеним приносом.
2. Притом нам ваља научити да и након времена проведеног у молитви, колико нам моћи допуштају по дару благодати Божије, у духу своме чувамо трезвену сабраност и крепост, еда се, када се ова оконча, не бисмо повели за лакоумним и сујетним помислима, или се пак у наше срце поткрала каква пролазна и ташта наслада, те да се не догоди да непажњом троме (=колебљиве) помисли изгубимо добит стечену кроз пређашњу скрушеност душе. Тако се, наиме, и Ана удостоји да прими оно зашта је предстојала Богу, чувајући, након својих (молитвених) суза, сабраност ума. О њој је писано овако: Лице јој не беше више као пре.[1] Оној, дакле, која не сметну с ума да је Богу упутила своја мољења, не беше ускраћена милост коју је искала.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Сам1,18

Comments are closed.