ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава VII
О АНДРЕЈУ, ЕПИСКОПУ ГРАДА ФУНДИСА, И О ЊЕГОВОМ ЧУДЕСНО УСТРОЈЕНОМ ИЗБАВЉЕЊУ ОД КУШЊЕ
 
1. Но, ево где, беседећи о људима постојаним у свакој добродетељи, сметнух са ума да поменем шта Господ, по својој безмерној милости, беше устројио на спасење Андреју, епископу града званог Фундис.[1] Жеља ми је да повест коју ћу изложити послужи на корист свакоме ко би је дознао, као и да опомене оне што су изабрали живот у уздржању, да се припазе заједништва са женама, не уздајући се претерано у своје снаге. Могло би ово, иначе, послужити на погибао њиховој души, погибао ненадану и несумњану, будући да је и само присуство какве љупкости на коју бисмо могли чежњиво погледати, довољно да пробуди у нама нечисте жеље. На овоме што ћу изложити не почива ни сенка сумње. Сведока је овоме, наиме, толико колико је и житеља поменуто места.
2. Наиме, овај преподобни муж који провођаше живот преиспуњен врлинама, наставајући у тврђави властитог уздржања и свештене будности, не хтеде да удаљи из епископије једну девственицу коју је још одраније држао уза се, ради старања о домаћинству; будући посве поуздан у сопствену а и њену целомудреност, остави је да обитава уз њега. Но, ова несмотреност најпосле уроди тиме да непријатељу од искони успеде да у његово срце унесе страховиту кушњу. Обликујући у очима његовога ума представе о љупкости ове жене, наведе га најзад да, прелашћен овима, стане да се наслађује смутним помислима.
3. Једнога дана, пак, некакав Јеврејин, који је путовао ка Риму долазећи из предела Кампаније, пролажаше Апијевим путем. Стигавши до благог обронка на који се наслања Фундис, док је већ примећивао како се спушта вече а у близини се не назираше никакво место прикладно за преноћиште, обрете се одједном крај некаквог идолишта посвећеног Аполону. Уђе, дакле, у њега, но, уплашен незнабожачким изгледом овога места, премда не имађаше вере у Крст, помисли ипак да му се ваља заштитити управо крсним знамењем.
4. Ноћ већ беше веома одмакла, а да овај, обузет потмулим страхом своје усамљености, не беше још увек успео ни да склопи ока. Изнебуха, обазирући се наоколо, угледа мноштво демона где ступају попут какве почасне пратње неког силника, те потом виде њиховога поглавара где заседе посред идолишта. Овај стаде да испитује задужења и извршена дела свакога понаособ од ових злих духова, који се пред њиме понизно појављиваху; жеља му беше да дозна каква је зла сваки од њих успео да почини.
5. Сваки од демона, испитан од стране својега кнеза, излагаше шта му је пошло за руком да учини противу врлинских људи. Изненада, један од њих ступи на средину и објави какво је силно кушање плоти успео да наведе на епископа Андреја, послуживши се присуством инокиње која настава у његовој близини. Док га поглавар демона слушаше веома удивљен, помишљајући да се овај домогао веома знатног плена, утолико знатнијег тиме што је на руб погибли довео веома врлинског човека, злодух који је објављивао своје нечастиве подухвате дометну и да је управо претходног дана, у сутон, улучио прилику да своју жртву наведе да поменуту жену, с нечистим помислима, поглади по леђима. Тада дух злобе, непријатељ од искони рода људскога, најласкавијим начином стаде да подстиче својега помоћника да ово што је започео приведе испуњењу; узмогне ли, наиме, грехом да обори епископа, додељен ће му бити знамен најизврсније победе.
6. Јеврејин, пак, који се беше онамо склонио, оставши будан, нетремично проматраше овај призор, и уз то, обузет неизрецивом тескобом, дрхташе од страха. Наједном, демон који је управљао читавом овом, беспоговорно му покорном, руљом, нареди да се наоколо испита ко би могао бити тај што је имао смелости да преноћиште потражи на овоме месту. Зли се духови бесно обрушише ка Јеврејину, но, помно га проматрајући, опазише на њему знамење крсног таинства; оставши запањени, завапише: “Авај, авај! Празан сасуд али знаменован!” Беше ово откриће које за трен ока нагна читав буљук демона у бег.
7. Јеврејин, пак, будући сведоком свега што се овде збило, без оклевања устаде и журно пође епископу. Обрете га у његовој цркви. Одвојивши га на страну, стаде га испитивати каквом је кушњом надвладан. Епископ, пак, обузет стидом, не беше вољан да о овоме говори. Но, овај човек му без снебивања указа да му је знано да је пожудно погледавао слушкињу Божију која живи са њиме; па, како епископ не допушташе да би ово могло бити истина, овај настави казујући: “Зашто поричеш ово што ти казујем, ти који си синоћ, наведен страшћу, допустио себи да се дотакнеш њених леђа?” На ове речи, увиђајући да је разобличен, епископ могаше још једино да смирено исповеди оно што је испрва упорно одрицао.
8. ЈевреЈин му тада, не будући равнодушан према опасности у којој се епископ обрео и срамоти којом се задесио поражен, откри на који је начин све речено дознао и шта је поводом њега чуо на оном сабрању злих духова. Чујући ово, епископ се сместа баци на тле усрдно се молећи, да би потом, без оклевања, удаљио из својега станишта не само поменуту жену, већ и све остале које су живеле овде, у његовој служби. Аполоново, пак, идолиште убрзо претвори у храм посвећен светом апостолу Андреју.[2]) Од тада више не беше искусио плотских кушања.
9. Најпосле приведе спасењу и реченога Јеврејина, чијем виђењу благодарећи, и дејством чијег укора и сам беше спасен од греховне погибли. Поучивши га, дакле, тајнама истините вере и омивши га водом крштењске купјељи, уведе га у окриље свете Цркве Христове. Тако овај човек, примивши к срцу спасење ближњега, обрете овиме и своје властито. Свемоћни га Бог, наиме, упути на прави пут, будући да се беше постарао да сачува благочашће туђега владања.
10. Петар: Повест коју си ми пренео испуњава ме страхом али и надом.
Григорије: Неопходно је, заиста, да свагда се уздајући у милосрђе Божије, уједно стрепимо од властитих немоћи. Чули смо, наиме, где веле да кедар рајски би уздрман али не и искорењен, еда бисмо и ми, неутврђени какви јесмо, искусили страх, јер се овај нађе затресеним, али и бивали преиспуњени уздањем, јер ипак остаде усправан.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Град Фундис ће се крајем VI века наћи разорен од стране Лангобарда и потпуно ће опустети, док је његов последњи епископ, Агнел, присиљен да побегне у Терацинум.
  2. Аполоново идолиште бива претворено у хришћански храм, баш као и у II, 8, 11. Према Ер. 11, 76, мисионари у Британији ваља да претварају паганске храмове у цркве, уместо да их руше.

Comments are closed.