ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава III
О СТАКЛЕНОМ ВРЧУ, РАЗБИЈЕНОМ КРСНИМ ЗНАМЕЊЕМ
 
1. Григорије: Надвладавши, дакле, кушњу, човек Божији, попут земље очишћене од трња и брижљиво обделаване, доношаше све обилнији род врлинске жетве. Глас о његовом подвигу, достојном дивљења и хвале, проношаше посвуда славу његова имена.
2. Недалеко одатле стајаше пак један манастир,[1] те како се игуман ове обитељи беше недавно упокојио, монаси се сабраше и дођоше преподобном Бенедикту, умољавајући га усрдно да се сагласи и постане њиховим старешином. Овај, дакле, подуго одрицаше да им удовољи, провиђајући већ да се његове навике неће лако усагласити са обичајима какве они беху усвојили, но, надвладан будући њиховим наваљивањем, најпосле се сагласи са овиме.
3. Стаде сада, у реченом манастиру, са толиком пажњом да бдије над беспрекорношћу живљења овдашње братије, да нико од ових не могаше себи допустити, као што до тада беху обикли, какво застрањење на десно или пак лево од савршеног пута монашког подвига. Поверену му братију обузе тада безумна срдња, те стадоше кривити и себе саме што су га искали за старешину, будући да је посувраћеност њихове савести веома вређала мера његове ванредне исправности. Видећи најзад да им под његовим руковођењем никакво застрањење неће бити пуштено на вољу, а не налазећи притом за сходно да напусте уврежене навике, будући да је трудно мислити новим начином, не изменивши најпре негдањи ум, те, како је делатељима опачина увек на сметњи живљење праведника, стадоше најпосле да траже начина како би га усмртили.
4. Тако дакле, усагласивши се, смешаше му отров са вином. По обичају овога манастира, стаклени врч пун овог пагубног пића нађе се поднесен, како би га благословио, игуману који се налазио за трпезом. Бенедикт га, пак, подигавши руку, осени крсним знамењем и врч се, премда стајаше понешто удаљен од њега, истога часа распрсну, распавши се у парампарчад, баш као да се, уместо крснога знака, он беше бацио каменом на овај смртоносни сасуд. Човек Божији истога часа разумеде да је у пићу морала бити притајена смрт, будући да се не могаше опрети животодавном знамењу. Одмах, дакле, устаде, те, неизмењено блага лика и спокојна духа, сабравши око себе братију, упути им овакве речи казујући: “Нека би вас помиловао, браћо, свемогући Бог. Зашто сте наумили да ми ово учините? Не рекох ли вам још од раније да се моји обичаји неће лако усагласити са вашима? Идите радије и потражите себи старешину сагласна са вашим навикама, будући да мене, након овога, не можете више овде имати”.
5. Поврати се тако на место омилеле му осаме и сам са собом пребиваше онде, пред очима вишњега Надзиратеља.[2]
Петар: Не разумем понајбоље шта би имало да значи: пребиваше сам са собом.
Григорије: Да светом мужу беше по вољи да дуже времена себи силом подвлашћује ове људе, њему једнодушно противне а његовом монашком владању посве туђе, затекао би се, можда, примораним да ослаби меру својега вежбања у подвигу и наруши стечени мир, одвративши очи својега ума од светлости сазрцања. Умарајући се из дана у дан исправљањем њихових небројених преступа, старао би се умногоме мање о властитом исправљању, те би, може бити, себе сама посве напустио, не придобивши притом ове друге. Сваки пут, наиме, када се затичемо одвучени из себе усрдним стремљењем каквих помисли и тежњи, и бивамо они који јесмо, и опет нисмо са собом (=при себи), будући да, не сагледавајући више себе саме, лутамо по страни.
6. Хоћемо ли, можда, рећи да са собом беше онај што оде у даљни крај, те се, расточивши примљени удео, прими службе у некога мештанина, па би послан да напаса свиње и гладоваше гледајући ове где једу махуне? Овај исти, присетивши се доцније добара која је изгубио, како о њему стоји писано: Повративши се к себи (А кад дође себи) рене: Колико најамника у (дому) оца мојега имају хлеба исувише.[3] Да, наиме, већ беше са собом самим, откуда би се тад к себи вратио?
7. Стога, дакле, рекох да свети муж пребиваше са собом самим, будући да овај, бдијући свагда на властитој стражи, стајаше на опрезу нада собом, сагледаваше без престанка себе пред очима Саздатеља, себе сама непрекидно испитиваше, никада не допуштајући очима својега ума да одлутају ван.
8. Петар: Зашто је, дакле, тада о апостолу Петру писано да, будући руком ангела изведен из тамнице, дође к себи и рече: Сада заиста знам да Господ посла анђела своjeia те ме избави из руку Иродових и од свега што је очекивао народ јудејски[4].
9. Грuгоpuje: На два начина, Петре, могуће нам је иступити из себе, што ће рећи, или нашавши се оборени испод себе сама путем греховних помисли, или бивајући уздигнути понад себе благодаћу сазрцања.[5] Онај, наиме, што се обрете напасајући свиње, лутајући умом и онечистивши га, стрмоглави се најпосле ниже себе сама, док се овај пак, што ангелом би спасен и умом узнесен у иступљење, и сам затече изван себе, но будући уздигнут понад себе сама. Оба се, дакле, повратише к себи: један, наиме, прибравши се у срцу и обуздавши од својих заблудних дела, други пак изнова се из сазрцатељних висина спустивши к пређашњој, свагдањој мери познања. Преподобни, дакле, Бенедикт, у оној осами пребиваше са собом самим, тако што стражаше нада собом, налазећи заклон у клети умнога делања. Но, сваки пут када би га огањ сазрцања повлачио у висину, остављаше себе, бивајући притом, недвојбено, узнесен понад себе сама.
10. Петар: Смисао твојих речи сада ми се у потпуности открива. Но, молио бих те да ми одговориш, беше ли му упутно напустити браћу, коју је претходно већ прихватио на старање?
Григорије: Уверен сам, Петре, да трпељиво ваља подносити и уроту злочестивих, ако ли бораве на месту где је могуће затећи бар неколицину ваљаних, којима је могуће бити од помоћи. Онде, пак, где изостаје икаквог плода од стране ваљаних, испразним се показује труд око злих, утолико пре ако ли већ онамо негде, у суседству, чека безброј потхвата којима ћемо Богу принети плода. О коме би, наиме, свети муж остао да се стара на ономе месту, где увиђаше да су сви једнодушно сагласни против њега?
11. Често пута бива када је реч о савршенима, што не треба прећутати, да ови, видећи свој труд где остаје без плода, одлазе на какво друго место ради плодотворног дела. Отуда и сам онај изабрани благовеститељ, који жуђаше умрети и са Христом бити, којему беше живот Христос и смрт добитак,[6] који не само да сам беше рад да подноси борбе и страдања, већ и друге разгореваше да овима одоле, нашавши се прогоњен у Дамаску, те како би успео да умакне, потражи уже и корпу, еда би се неопазице нашао пребачен преко зидина.[7] Хоћемо ли, можда, устврдити како Павле страховаше од смрти, он који нас увераваше да ју прижељкује љубави ради Христове? Не, већ, напротив, опажајући даму на овоме месту множина труда доноси одвећ оскудан плод, намисли да сачува себе сама како би другде делао плодотворно. Крепки, наиме, војник Божији не жељаше да остане стешњен у заклону, већ потражи бој на отвореном пољу.
12. Отуда, ево, и сам преподобни Бенедикт – будеш ли вољан да ме помно саслушаш, брзо ћеш ово увидети – напустивши жив ове монахе који се не даваху поучити, оде како би на другоме месту васкрсао многе од смрти душе.
Петар: Управо је тако као што казујеш, што недвојбено потврђује како расуђивање тако и прикладни примери којима си се послужио. Но, замолио бих те да се изнова вратиш повести о живљењу овако узвишенога оца.
13. Григорије: Како свети муж, у својој осами, без престанка узрасташе у врлинама и по знамењима што их је творио, многи се стекоше на ономе месту, сабравши се око њега на службу свемогућем Богу. Устроји тако онде дванаест манастира,[8] крепком потпором Исуса Христа Господа, поставивши у свакоме по једнога оца[9] за старешину над дванаест монаха. Уза се задржа тек неколицину, за коју сматраше да је још увек најблагополучније да буду поучавани у његовом непосредном присуству.
14. Стадоше убрзо да му притичу и благочестиви Римљани племенита рода, поверавајући му и властите синове еда би их одгојио на службу свемогућем Господу. Предадоше му тако своје чеда, у која су се дале полагати велике наде, Евтихије Мавра[10] а патрициј Тертул Плацидија. Овај, дакле, Мавр, младић благочестива владања, убрзо постаде учитељу од знатне помоћи, док Плацидије,[11] још увек дечак, испољаваше сва својства примерена своме узрасту.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч је највероватније о манастиру Светих Козме и Дамјана у данашњем Виковару, тридесет километара од Субјака.
  2. Sibi atendere, тј. стражити сам над собом, била је и превасходна тежња светог Антонија (Атанасије, Vita Ant. 3,1-2).
  3. Лк 15, 11-17
  4. Дап 12,11
  5. Уп. Пс 30,23: А ја рекох у вансебности мојој… (превод епископа Атанасија).
  6. Фил 1,21,23
  7. Уп. Дап 9,24-25; 2 Кор 11,32-33
  8. Бенедикт оснива дванаест манастира, као што је случај и код Паладија, Hist. Laus. 59,1.
  9. То јест игумана; свети Григорије за игумана увек користи реч отац, будући да монаси игумана називају оцем, а он њих браћом.
  10. Преподобни Мавр је постао игуманом манастира, након што је свети Бенедикт прешао на гору крај Касинума; његов спомен се празнује 15. јануара. Постоји предање да је преподобни Мавр, на захтев једног епископа послан од стране светог Бенедикта, предузео пут до Француске, где је основао манастир који је устројио по правилима човека Божијег. Поштује се као патрон у више италијанских градова: Ђесате, Сан Паоло д’Аргон, Сарнико,…
  11. Спомен преподобног Плацидија се празнује 5. октобра. Мало је сачуваних података о њему. Постоји предање да га је свети Бенедикт послао у Месину, на Сицилији, где је основао манастир по правилима светога Бенедикта и у коме је био игуман. Слави се као један од патрона Месине и градова Бјанкавиле и Кастел ди Лућа, на Сицилији.

Comments are closed.