ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XXXVIII
О ВИЂЕЊУ РЕДЕМПТА, ЕПИСКОПА ГРАДА ФЕРЕНТИСА
 
1. Григорије: Нека те ово не чуди, Петре. Твојој је љубави свакако познат епископ Ферентиса, Редемпт,[1] муж блаженог живљења, који се из овог временог света преселио пре неких седам година, а који ми, у доба док још бејах у манастиру, беше веома близак пријатељ. Овај ми је, на мој захтев, приповедао о ономе што је, у време мојега претходника, папе Јована Млађег, био удостојен да дозна о концу овога света.
2. Говораше, наиме, како се једнога дана, током осамљеног обиласка својих парохија, затекао код цркве Светог мученика Евтихија.[2] Како се већ спуштала вечерња помрачина, пожеле да му се приправи лежај крај гроба светога мученика, те се, након напорног дана, овде смести како би отпочинуо. У сред ноћи, дакле, док не беше ни уснуо ни посве разбуђен, а његов дух, будан но изнурен, беше утонуо, како већ обично бива, у тегобну обамрлост, угледа пред собом блаженог мученика Евтихија, који му рече: “Редемпте, бдијеш ли?” “Бдијем”, одврати он. Мученик пак каза: “Долази крај свакој плоти.[3] Долази крај свакој плоти. Долази крај свакој плоти”. Након овог трикратног казивања, ишчезе испред очију његовога духа мучениково указање. Човек се Господњи, пак, диже и препусти молитвеном плачу.
3. Убрзо се на небу указаше застрашујућа знамења: из северних крајева баш као да пристизаху копља и оштрице од огња. Убрзо, баш као порођен из утробе својега станишта, крвожедни род Лангобарда смело наступи на нас и свеколики народ, што се у овим крајевима беше толико намножио, да се збијаше попут класја најизобилније жетве, би истребљен не оставивши за собом никаквог знака живота. Градови, гле, опустеше, утврђења се обрушише, цркве се обретоше попаљене, а манастири, мушки као и женски, разорени. Имања остадоше празна и посве напуштена; без људске руке да је обделава, земља се обрати у суву и бесплодну пустињу, где нико не настава. Звери начинише себи јазбине онде где раније борављаше многољудан народ. Није ми у знању шта се збива по другим крајевима (овога света); тек, овде где ми боравимо, не само да се најављује, већ и јасно указује свршетак овога века
4. Ваља нам, стога, постојано тежити ка ономе што је непролазно, са утолико већим усрђем, колико нам се очевидније открива непојмљива пролазност пропадљивих добара. Ваља нам презрети овај свет, чак и ако нас мами својим обманама, чак и ако нашему срцу толи жеђ временим весељима. Шибани, наиме, толиким метежом, ожалошћавани свагда новим удесима, гледајући где нам се страдања умножају сваким новим даном, шта друго чујемо да нам довикује овај свет, осим да нам га не ваља љубити?
5. Доста сам још имао беседити о чудесима што их сатворише угодници Божији. Но, нека ово покрије ћутање, јер журим да проговорим о другоме.
Петар: Свестан сам да и у окриљу свете Цркве има не мало верних, што се колебају у мњењу надживљава ли душа смрт плоти. Замолио бих те, стога, да изложиш или какво расуђивање, или недвојбене примере душа које ти се јављају у сећању, еда би се многи нашли поучени, а они што гаје сумње постали уверени да душа не скончава заједно са плоћу.
Григорије: Захтеван је ово труд, особито за дух преокупиран разноврсним старањима. Но, ако ли ће ово коме послужити на спасење, не оклевам ни најмање да сопственој вољи претпоставим добробит ближњих, те да, по мери властитих моћи, у овој четвртој књизи докажем да душа човекова надживљава пропадљиву плот.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. пископ Редемпт највероватније је онај за кога Пелагије II вели да је 585-586. године упућен у Истру како би позвао остале епископе на јединство. 142)
  2. Реч је о данашњем Соријану, удаљеном петнаестак километара од Ферен тиса, где се налази гроб светог мученика Евтихија.
  3. Пост 6,1З

Comments are closed.