ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХLVI
ГОРЕ ЛИ ОНИ КОЈИ СУ ОСУЂЕНИ НА ОГАЊ ГЕЕНЕ ВЕЧНО?
 
1. Петар: Упутићу ти још једно питање: треба ли рећи да онај који је вргнут у огањ геене има да гори за свагда?
Григорије: Познато је, а без сумње и истинито, да као што нема краја блаженствовању оних ваљаних, тако неће бити конца ни мукама богопротивника. Наиме, будући да Истина казује: И oвu ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни,[1] несумњиво је да, као што је истинито обећање које изриче, лажна не бива ни претња Божија.
2. Петар: А ако когод каже: грешницима је запретио наказањем, еда би их обуздао, да не чине греха?
Григорије: Ако ли је лажно ово чиме је запретио ради исправљења безакоња, подједнако лажно бива и обећање дато као подстрек праведности. Но, ко би се, ако је здравога разума, усудио да тако што устврди? Ако је, наиме, запретио ониме што никада неће уистину и учинити, тада већ и ми, хотећи да га прогласимо за милосрдна, неизбежно творимо од њега варалицу, што је безбожно и изустити.
3. Петар: Но, зар је праведно да каква кривња, којој неумитно мора бити постављен крај, буде кажњења наказањем без конца?
Григорије: С правом би се дало тако говорити, када би строги Судија мерио почињена дела, наместо људских срдаца. Озлобљени, наиме, творе своје преступе до извеснога конца једино стога што и њихово властито (земно) битисање има конца. По вољи би им било, пак, да им је икако могуће да без конца живе, еда би без конца могли и грешити. Ко, дакле, целога живота никада не престаје да греши, отворено сведочи о томе да би био рад и да вечито живи у греху. Приличи стога савршеној праведности Судије то што се никада неће обрести поштеђени мука они који у овоме животу никада нису пожелели да се одрекну греха.
4. Петар: Верујем да ни један праведник не налази насладу у окрутности, те стога и какав непокорни слуга бива бијен од стране праведнога господара, једино с разлога да би се исправио од своје злоће. Он, дакле, даје да га избију, еда би га навео да се поправи. Но, ако је неправедницима, преданим огњу геене, посве немогуће да најпосле буду приведени исправљењу, зашто би тада вечно горели?
5. Григорије: Свемогући Бог, управо стога што је човекољубив, не налази насладу у страдањима ових несрећника. Но, како је уједно и праведан, никада се неће умирити када је реч о наказању злочинитеља. Те, како сви нечестиви одређени за вечне муке бивају кажњени управо своје злоће ради, не бива безразложно то што сагоревају, еда би, уједно, праведници у Богу сагледавали блаженства којих су се удостојили, а у овима пак (осуђенима) муке којима су избегли, те да би се утолико више сматрали дужнима благодати Божијој, проматрајући каква наказања у вечности следују оним сагрешењима, која су, помоћу његовом, победили.
6. Петар: Зашто се тада, будући да су свети, видећи своје непријатеље где страдавају у огњу, не моле за ове, обзиром да им је речено: Молите се за оне који вас гоне.[2]
7. Григорије: Моле се за непријатеље своје, али за времена, док је још увек могуће обратити срца ових плодоносном покајању, еда би се кроз ово обраћење спасли. Чему, наиме, молити се за непријатеље до ли онога ради што и апостол вели: Еда би им Бог дао покајање за познање истине, и да се избаве из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову.[3] Зашто се тада молити за оне, који већ ни најмање нису у могућности да се од своје опачине обрате делима правде?
8. Разлог је, због којега се онамо не моли за људе осуђене на вечни огањ, једнак ономе због којега се сада, овде, није упутно молити за ђавола и његове ангеле, одређене за вечите муке. Који је, дакле, разлог томе што свети људи не узносе молитве за невернике и преминуле богопротивнике, ако ли не тај што, знајући већ да су ови осуђени на вечне муке, стрепе да како, кривњом својих мољења, не обезвреде расуђивање (=одлуку) праведнога Судије.
9. Ако, дакле, праведни, још увек будући у животу, не исказују самилост према помрлим и осуђеним неправедницима, премда знају да, налазећи се и даље у немоћној плоти, и сами могу пасти у какав преступ достојан осуде, колико ли тек уздржаније посматрају страдања злочестивих онамо, када, слободни већ од сваке подложности злу, својствене пропадљивом човеку, пребивају тесно приљубљени Ономе који је Истина. Будући да су тада њихови умови посве приљубљени најправеднијем Судији, бивају и посве прожети вишњом ревношћу, те им нипошто не бива по вољи да се нађу макар и у најмањем несагласју са овим нутарњим мерилима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт 25,46
  2. Мт5,44
  3. 2 Тим 2,25-26

Comments are closed.