ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава ХХV
О СМРТИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА БОЖИЈЕГ, КОЈИ БЕШЕ ПОСЛАН У ВЕТИЉ
 
1. Један, наиме, човек Божији, послан у Самарију, будући да је током пута окусио хране, противно заповеди Господњој, нађе се на своме путовању усмрћен од стране једнога лава. Но, само Писмо одмах потом сведочи како лав, зауставивши се покрај његовога магарета, не беше изјео тела његовога.[1] Не сведочи ли нам ово недвојбено о томе да се грех непослушања нађе очишћен управо кроз овакву кончину? Овај лав, наиме, који се беше усудио да се устреми на човека Божијега те чак и да га погуби, не беше примио допуштење да растрже његово беживотно тело, будући да овај муж, премда сагрешивши за живота, након наказања својега непослушања, беше оправдан смрћу. Лав, дакле, који испрва беше одузео живот сагрешившему, одмах након овога стајаше крај тела једнога праведника, чувајући га.
2. Петар: Благоугодно беседиш. Желео бих, међутим, да дознам бивају ли душе праведника узведене у небо већ сада, пре васкрсења њихових телеса.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Цар 13,28

Comments are closed.