ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава XXXV
О ВИЂЕЊУ У ИСТОМЕ ТРЕНУ, ВАСЦЕЛОГ СВЕТА И ИСХОДЕЋЕ ДУШЕ ГЕРМАНА, ЕПИСКОПА КАПУЕ
 
1. Други пут, ђакон Серванд, игуман манастира[1] саграђеног некада у Кампанији добротом патриција Либерија, беше дошао, по устаљеном обичају, да посети Бенедикта. Чињаше он ово са жарком ревношћу, будући да, како и сам беше муж преиспуњен духом и небесном благодаћу, међу собом размењиваху речи живота препуне сладости, предокушајући с пламеном чежњом живоносни хлеб небеске отаџбине, којим се још не могаху заситити у свој пуноти.
2. Но, како већ дође час најнужнијем одмору, многопоштовани Бенедикт се повуче у горњу одају пирга а ђакон Серванд у ону испод ње; ова два спрата беху повезана пространим степеништем. Испред пирга, пак, уздизала се повећа зграда, у којој тада на починку беху ученици двојице игумана. Док су се ови још увек одмарали, човек Божији Бенедикт беше устао и бдијаше претичући час ноћне молитве. Стајаше овај крај прозора и с пламеним усрђем се мољаше свемогућем Господу. Изненадно, усред ноћи, подигавши поглед к небу, угледа где некаква светлост што се разливала свише нагони у бег све ноћне сенке. Њено блистање беше толико да, премда светљаше усред таме, превазилажаше и саму светлост дана.
3. Док још беше обузет сазрцањем, догоди се заиста чудесна ствар, како је и сам касније приповедао. Читав свет, баш као скупљен у једном једином зраку сунца, нађе се пред његовим очима. И док преподобни отац погледом нетремично проницаше у блистање овог јарког светла, угледа душу Германа,[2] епископа Капуе,[3] ангелима ношену у небеса унутар једне огњене сфере.
4. Желећи да прибави још каквог сведока овом несравњивом чуду, два, три пута гласно, по имену, позва ђакона Серванда. Овај се, узнемирен усамљеним повицима човека Божијег, хитро попе те погледа, но виде тек мали трак светлости.[4] Видећи га запањеног пред овим чудом, човек Божији му по реду изложи све што се збило, те без оклевања посла да кажу благоверноме Теопропу у утврђењу Касинума, да већ исте ноћи упути кога до града Капуе како би дознао и дојавио шта се збило са епископом Германом. Овако и учинише и послани обрете високопреподобног мужа, епископа Германа, већ упокојена. Распитујући се подробније, дознаде да се овај беше преставио управо у часу у којему човек Божији у виђењу беше сазрцавао његов усход у небеса.
5. Петар: Ова је повест заиста чудесна и чини ме не мало удивљеним. Но, рекао си да се, баш као смештен у један једини зрак сунца, читав овај свет указа пред његовим очима. Нити сам кадгод искусио, нити пак могу замислити сличну ствар. Како се то, наиме, васцели свет може затећи обухваћен погледом једног јединог човека?
6. Григорије: Ваљано упамти, Петре, што ћу ти сада рећи: души што гледа својега Саздатеља свеколико се саздање чини незнатним! Сазрцава ли она чак и најмањи делић Створитељеве светлости, све што је створено јавља јој се сведеним на најмању меру; јер, наиме, сама светлост боговиђења шири таинствену дубину духа (ума), те он, раширујући се у Богу, једнаком мером постаје уздигнут и узвишен понад света. Уз то још: душа онога што пребива у сазрцавању бива уздигнута чак и понад себе саме. Усхитом обузета у светлости Божијој и узнесена над собом самом, распрострањује се у својој нутрини, и с ових висина гледајући, увиђа колико је малено оно што не би могла сагледати док се раније налажаше у границама својих људских моћи. Стога је разумљиво и да Бенедикт једино у светлости Божијој могаше да види ову огњену сферу и у њој разабере ангеле што се враћаху у небеса. Не чуди, дакле, ни то што угледа читав свет сабран пред собом, он који, будући умом просветљен, беше већ надишао овај свет.
7. Притом, рећи да читав свет беше баш као скупљен пред његовим погледом, не значи и казивати да се небо и земља беху како умањили, већ да се беше распространила душа сазрцатељева. Он, наиме, у Богу уздигнут, могаше лако видети све што се налази испод Овога. У овој, дакле, светлости, што споља блисташе пред његовим очима, беше унутарња светлост ума, и управо ова откриваше духу сазрцатеља, обузетом усхитом вишње стварности, колико су незнатне све нижње ствари.
8. Петар: Увиђам да ми се на корист показало првобитно неразумевање твојих речи; наиме, управо ти је моја спорост у поимању пружила прилику да додатно продубиш своје излагање. Но, након што си ми јасним учинио смисао речених ствари, молио бих те да се вратимо ранијем приповедању.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Можемо запазити да игумани нису морали обавезно да буду у презвитерском чину: Серванд је ђакон, док су, на пример, Бенедикт и Еквиције монаси без свештеничког чина.
  2. Свети Герман се празнује 30. октобра. Помиритељ Истока и Запада. Упокојио се 30. октобра 541. године. Помиње се и у IV, 8. Био је пријатељ светог Бенедикта.
  3. Град у Кампанији; и данас носи исто име.
  4. Као и Мавр (II, 4,2), Серванд учествује у виђењу преподобнога Бенедикта, али не на савршен начин. О Теопропу в. II, 17,1 и напомену.

Comments are closed.