ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава V
О КОНСТАНЦИЈУ, ЦРКВЕЊАКУ ЦРКВЕ СВЕТОГ СТЕФАНА ПОКРАЈ АНКОНЕ, КОЈИ ЈЕ ВОДУ ПРЕОБРАЗИО У УЉЕ; О ВРЛИНИ СМИРЕЊА
 
1. Ово о чему ћу сада говорити преузео сам од једног свог сабрата у епископском чину, који дуги низ година, још од примања монашке расе, живљаше у Анкони[1] животом којему беше страна свака осредњост. Исто би ти могли посведочити и извесни људи, већ зашли у године, који наставају овде са нама, а родом су из оних крајева.
2. Крај града Анконе уздиже се црква посвећена светом Стефану мученику, у којој служаше на дужности црквењака један човек неокаљана живота, по имену Констанције.[2] Глас о његовој светости распростираше се надалеко, преношен устима свију; он пак, дубоко презирући све што је земно, жуђаше васцелим духом једино за небесним добрима. Једнога дана, дакле, како му беше сасвим понестало уља намењеног цркви, овај човек Божији не имађаше чиме да напуни кандила; нали их стога водом, постави, по обичају, усред њих фитиљ од папирусове коре, те принесе пламен и упали их. У кандилима, гле, вода гораше баш попут уља. Увиђаш ли, дакле, Петре, како велики беше овај муж пред Господом, кад, нагоњен потребом, беше кадар да измени природу твари.
3. Петар: То што чујем испуњава ме дубоким удивљењем. Желео бих ипак да разумем како човеку, који је извана просијао тако особитом благодаћу, беше могућно да сачува нутарње смирење.
Григорије: Ваљано је то што желиш да упознаш врлине духа овога мужа који се јави сатворитељем чудеса; наиме, видљиво учињена чуда, поради кушње што им природно следи, могу се каткад показати и пагубнима по дух. Стога, размотриш ли само један од поступака овог преподобног Констанција, лако ћеш препознати његово беспримерно смирење.
Петар: Након што си ми исприповедио овакво његово чудо, на корист ће ми бити да чујем и нешто о скрушености његова срца.
4. Григорије: Како се глас о његовим врлинама разносио и узрастао, људи из различитих области стадоше нестрпљиво да ишчекују када ће га видети. Потакнут оваквом жељом, дође једнога дана у Анкону један сељанин из удаљенога краја. Случај је хтео да се управо у овоме тренутку светитељ нађе на дрвеним лествама, заузет доливањем уља у кандила. Беше он, пак, низак растом, сувоњав и неугледан ликом. Како сељанин, који беше пристигао, стаде да се распитује за њега и да упорно изискује да му га покажу, они који су га познавали указаше му на њега. Но, како људска празноумност уобичава да цени другога по спољашњем виду, угледавши га онако ситна и лишена красоте лика, сељанин не могаше да поверује да је управо овај човек Констанције. Његов сирови ум, наиме, не беше у стању да помири оно што је слушао са овиме што се налазило пред њиме, те држаше за немогућно да му се пред очима указује тако незнатним онај кога је, чувши повести о њему, почео да сматра тако великим. Како га многи увераваху да је управо ово Констанције, сељанин се наједном подсмехну узвикнувши: “Држао сам да је он какав велики човек, но, гле, на овоме овде нема баш ништа од човека!”
5. Чујући ово, човек Божији, Констанције, пресрећан, остави кандила о којима се управо старао, журно сиђе с лествица, те се за трен ока нађе уз сељанина, срдачно га грлећи; целивајући га, стаде да му благодари што га је проценио на овакав начин и да казује: “Ти си једини који ме је сагледао отвореним очима!”
6. Из реченога смо у прилици да схватимо смирење овог преподобног мужа, који се обрете испуњен најискренијом љубављу управо према ономе који му се подсмевао. Наиме, ништа толико не објављује скривена својства човекова, као што то зна нанесена му увреда. Као што су охоли вазда жељни хвале, тако се и смирени веселе нађу ли се изложени презиру. Те, покажу ли се униженима у очима ближњих, управо тада се понајвише радују, налазећи потврду тога што и сами себе држе за незнатне.
Петар: Увиђам да овај човек беше велики у чудесима што их чињаше, но још непојмљиво узвишенији кротошћу својега духа.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Град на обали Јадранског мора, који и данас носи исто име.
  2. Свети Констанције се празнује 23. септембра. Након што је Анкона пострадала од Сарацена, мошти су му пренете у Венецију, где и сада почивају у цркви Светих Гервасија и Протасија, док је један мали део моштију враћен у катедрални храм у Анкону.

Comments are closed.