ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава II
О НАДВЛАДАНОМ КУШАЊУ ПЛОТИ
 
1. Једнога пак дана, док беше сам, приступи му кушач. Ето где малена црна птица, какву обично зовемо косом, стаде да лепрша око његова лица, упорно га ударајући крилима по њему, тако да свети муж, да беше пожелео, могаше да је ухвати рукама. Но, овај се осени крсним знамењем и птица одступи од њега. Како се пак она удаљи, следова јој тако силна плотска кушња[1] какву свети муж никада не беше искусио. Беше он, наиме, једном видео некакву жену, коју сада дух злобе изнова представљаше оку његовога ума, распаљујући притом у срцу слуге Божијега толики огањ присећањем на њену лепоту, да овај већ с тешком муком могаше обуздавати пламен страсти у прсима. Савладан жудњом, он беше већ, безмало, решен да напусти пустињу свога подвига.[2]
2. Но, изненада, просветљен вишњом благодаћу, он се поврати к себи, те, спазивши где у близини расте збијено и густо грмље купина и коприва, свуче са себе одећу и наг се баци посред бодљикавог трња и жарећег лишћа коприве. Након што се подуго преметао посред овога, изађе најпосле изранављен по читавом телу, уклањајући путем телесних позледа из себе духовну рану, насладу преобраћајући у бол, те, док прохтев његове плоти све силније биваше спаљиван извана, почињаше посве да гасне и онај унутарњи пламен. Надвлада, дакле, грех, преобраћајући пожар који га је захватио у посве другачији.
3. Од тада, како је доцније сам сведочио својим ученицима, у њему беше у толикој мери згаснуо нагон плоти, да га, управо, ни најмање више не осећаше. Многи, пак, потом стадоше да, напуштајући таштину овога света, радосно притичу његовом руковођењу. Он, наиме, слободан будући од насртаја страсти, с правом постаде учитељем врлина. И преко Мојсија, најзад, беше заповеђено да Левити ваља да приступе својој служби тек након навршене двадесет и пете године, док им је тек у педесетој могуће постати чуварима свештених сасуда.[3]
4. Петар: Премда ми се пример који си навео чини прилично разумљивим, био бих рад да ми све ово, ипак, потпуније разјасниш.
Григорије: Посве је јасно, Петре, да у младости плотска хтења пламте јачим жаром, док се пак, након педесет навршених лета, телесни огањ хлади. Свештени су, пак, сасуди душе верних. Изабрани, дакле, док су још увек у раздобљу кушњи, ваља да пребивају у послушању и служењу, подвизавајући се у покорном делању. Када се, пак, пред смиреним и сазрелим духом, угаси жар кушњи, ови постају чуварима сасуда, што ће рећи учитељима душа.
5. Петар: Заиста, сагласан сам са овиме што казујеш. Но сада, након што си ми подробно разјаснио наведено сведочанство, молио бих те да наставиш започету приповест о животу овога праведника.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Повести о оваквој врсти кушње налазимо код Атанасија (Vita Ant. 5-6), као и код Јеронима (De uir. ill. 5). Демони се јављају у обличију птица, особито гавранова (уп. Паладије, Hist. Laus. 18, 7).
  2. Пустиња заправо представља само пребивање у молитви и место сусрета са Богом. Стога подвижнику који је савладан кушњом прва тежња бива да напусти “пустињу”, враћајући се светским насладама.
  3. Уп. Бр 8,24-25

Comments are closed.